Берба шљиве последњих година све је мање питање само доброг рода, а све више питање ко ће тај род обрати. Недостатак радне снаге један је од највећих проблема воћара, па мотке, млатаче и десетине руку све чешће замењује механизација. У воћњаку у селу Јаловик, код Владимираца, Дарко Симић, агроном и воћар, у бербу је ушао са тресачем који за неколико секунди отресе шљиву са стабла, док систем за сакупљање и усисавање одваја лишће и ситне гранчице.
За један дан машина може да обере око 500 стабала.
„Ако имаш проблем, решавај га. Овде је био проблем недостатак радне снаге и ја сам са својим другарима, да кажем ортацима, заједнички купио овај тресач. Видите и сами – брзина, ефикасност, интензитет су јако добри. Ако упоредите 70 људи који би ручно брали и осам људи са машином, видите да су трошкови готово десет пута мањи. Заиста сам задовољан како ради и како иде берба“, каже Симић.
Оваква механизација, међутим, није само начин да се убрза берба. Када су цене воћа неизвесне, свака уштеда на трошковима производње постаје важна.
Овогодишњи род Симић је продао по 20 динара за килограм. Захваљујући добром квалитету, шљива ће, уместо на трпезу, бити употребљена за сушење.
„Род је добар, родила је ова година, али је мало чудна за трговање. Цена није онаква какву бисмо сви желели. Да је било више тражње него што је сада понуђено, сви бисмо били презадовољни. Али, шта је ту је. И ова година је таква“, каже Симић.
Тресач ради тако што прихвата стабло или његову носећу грану и вибрацијом за свега неколико секунди отресе плод. Интензитет рада може да се прилагоди, па машина може да обори и неколико килограма, али и десетине килограма шљиве у једном циклусу.
„Са овим машинама једноставно морамо да размишљамо у наредном периоду, не само ја него сви. То је технологија која нам омогућава да будемо бржи и ефикаснији“, објашњава Симић.
До поднева Дарко Симић ради као саветодавац у Пољопривредној саветодавној и стручној служби. Пре неколико година вратио се на дедовину у родни Јаловик и, поред посла у струци, одлучио да се посвети и пољопривреди.
На две парцеле има око хиљаду стабала. У воћњак не улаже само новац, већ и знање које свакодневно стиче у свом послу.
„Заиста се ресетујем после радног времена. Овде све има неку своју тежину, али овде нађем свој мир. Испуни ме када видим да су пуне гране рода и да знам зашто ово радим. Заиста ми је овде лепо, овде сам нашао свој мир и не бих га мењао“, каже Симић.
За њега је повратак на дедовину више од повратка пољопривреди. То је покушај да оно што је наследио обнови, сачува и од њега направи посао који има будућност.
А док радне снаге има све мање, машине све више преузимају послове који су деценијама били резервисани за људске руке. За воћаре, то више није питање избора, већ начина да производњу прилагоде времену у којем живе.
