U selu Trbušnica kod Loznice, u kući u kojoj je rođen Momčilo Gavrić, najmlađi vojnik Velikog rata, danas je sačuvan deo istorije srpskog naroda. Obnovljeni dom, sa autentičnim predmetima i svedočanstvima o životu s početka 20. veka, postao je mesto sećanja i upoznavanja novih generacija sa sudbinom dečaka koji je sa nešto više od osam godina krenuo u rat.
Momčilo Gavrić je u jednom septembarskom danu 1914. godine izgubio oca Alimpija, majku Jelenu i sedmoro braće i sestara. Posle stradanja porodice, priključio se srpskoj vojsci, a sa Drinskom divizijom prošao je brojna ratišta, Albansku golgotu i Krf.
Deo priče o njegovom životu, ali i o izgledu srpskog domaćinstva tog vremena, objedinio je istoričar Zoran Tošić u okviru stalne postavke u rodnoj kući Momčila Gavrića.
„Na samom početku moram da se zahvalim porodici Tadić i Željku, koji su kuću Momčila Gavrića ovako priredili i napravili ambijent koji će u budućnosti, pre svega, privlačiti mlade ljude. Oni će ovde čitati Momčilovu poruku: ‘Deco, pamtite, jer ako ne pamtimo, nema nam budućnosti’“, rekao je Tošić.
On je istakao da je izložba mala, ali emotivna, i da je njen cilj da se Momčilo Gavrić simbolično vrati u svoju rodnu kuću.
Prema rečima pukovnika Dejanovića, Momčilo je bio osmo dete Jelene i Alimpija Gavrića. On je ukazao na značaj preciznog utvrđivanja datuma stradanja porodice, naglasivši da se zločin dogodio u septembru 1914. godine, a ne u avgustu, kada je vođena Cerska bitka.
Dejanović je govorio i o Momčilovom susretu sa srpskom vojskom, njegovom ratnom putu, ali i životu nakon Velikog rata. Kako je naveo, Gavrić je posle rata poslat u Englesku na školovanje, a kasnije je završio grafičku školu i radio kao komercijalista u firmi „Vapa“.
Obnova kuće bila je porodični poduhvat Tadića. Slavica Tadić objasnila je da su tek pre nešto više od deset godina saznali da je u tom objektu rođen Momčilo Gavrić, kada je u kući trebalo da bude snimljena televizijska emisija.
„Tada smo otkrili da je ovo to mesto. Nismo ni mi znali, a onda smo, polako, jedno po jedno, radili i uspeli donekle da održimo kuću“, rekla je Tadić.
Ona je navela da je kuća bila veoma oronula, gotovo pred rušenjem, i da su ona i suprug u poslednje dve-tri godine započeli ozbiljnije dogovore o tome kako da je sačuvaju.
Zoran Tošić podseća da je Momčilo Gavrić bio „sin Drinske divizije“ i da njegova priča i danas ima snažnu simboličku vrednost.
„U stvari, Momčilo smo mi sami. Kad poštujemo Momčila, poštujemo i nas. On u sebi nosi propast i vaskrs Srbije, pre svega vaskrs Srbije, jer je preživeo sve te teškoće i zato mu se danas divimo“, istakao je Tošić.
U kući je sačuvan duh starog jadarskog doma. Zidovi od zemlje i blata, zemljani pod, obnovljeni stari krov i predmeti poput sinije i tronožaca posetiocima dočaravaju svakodnevicu srpskog domaćinstva s početka 20. veka.
Među posetiocima je bila i Ljubica Vestijanić, koja je priznala da o Momčilu Gavriću pre dolaska nije znala mnogo.
„Znala sam toliko da su mu svi poginuli i da se on priključio srpskoj vojsci. Sada znam više i za mene je ovo veliki doživljaj“, rekla je Vestijanić.
Rodna kuća Momčila Gavrića danas nije raskošan muzejski prostor, već sačuvani trag jednog vremena i porodična dedovina koja treba da ostane dostupna budućim generacijama.
Više od jednog veka nakon što je iz nje krenuo u rat, dom najmlađeg vojnika Velikog rata sačuvan je od propadanja i vraćen sećanju.
