Хирург Милан Новаковић био је међу првим лекарима који је почетком друге половине 19. века дошао и остао у Шапцу. Миљеника народа и управника прве шабачке модерне болнице, после физикуса Антонија Гродера, сећамо се након много времена.
Сви старији Шапчани сећају се веома симпатичног и доброћудног дугогодишњег општинског лекара др Милана Новаковића, који је скоро четврт века пробавио у нашем граду па ту и завршио свој веома скромни и достојан живот, пише на насловној страни Шабачког гласника из 23. јула 1929, на тридесетогодишњицу његове смрти. Од тада је прошло девет деценија, а од животне приче овог доктора остао је само нахерени споменик на Доњошорском гробљу.
Рођен је 1843. године у банатском селу Бочар у свештеничкој породици, школовао се у Новом Саду, а медицину завршио у Бечу 1871. године. Прву службу добио је у Аранђеловцу, где је његов рад запазио Панта Луњевица, тадашњи шабачки окружни начелник и покушао да га доведе у Шабац. У град на Сави долази 1873. године.
– Из богате свештеничке породице у Војводини, тада Аустроугарској, отишао је да студира медицину у Бечу, на најстаријем универзитету у Европи када је реч о немачком језику. Постао је хирург и могао је да бира где ће да ради, и да живи како пожели, али он се вратио, и то није отишао кући, него у послератну Србију, где хара тифус, болести, напаћену Србију која се дизала из пепела и где не постоји медицина, наука се тек формира. Он се ставља на располагање свом матичном народу и остаје ту до краја живота. Његов патриотски чин је велики, а остао је скрајнут, чак и у књигама о здравству – прича члан Градског већа за културу Мирољуб Мијушковић и подсећа на величину Новаковићевог дела:
– Био је управник прве модерне шабачке болнице, која је подигнута 1865, а прве пацијенте примила септембра 1866. године, данас је то зграда Архива. У Другом српско-турском рату 1877-1878. др Милан Новаковић, као капетан 1. класе, био је командир санитетског одељења Шабачке бригаде, у којој се као лекарски помоћник, студент-медицинар налазио и Лаза К. Лазаревић. Истовремено је и лекар Шабачке народне војске – прича.
О његовом доброчинствима и начину рада сведочи запис у шабачким новинама:
Дошав у Шабац веома брзо је постао најомиљенија личност.(…)Својом спремом никад се није разметао, налазио се врло радо без разлике свакоме, био то сиромах или богаташ, није питао хоће ли добити хонорар.(…)У својој пракси није се служио колима, пешице свуда је стизао.(…)Одевао се врло скромно, није трошио много на одело, али је био уљудно одевен, пише Гласник.
Занимљива је и његова навика да време проводи у кафани како би грађанима био доступан и до касно у ноћ.
Никада није легао пре 12 часова ноћу, а коме је требала његова помоћ ноћу, ту га је могао наћи у друштву млађих трговаца и млађих наставника и судија. Увек је говорио: да волије да седи до поноћи , јер се често дешава да треба обићи некога од болесника, а то се обично догађа до поноћи. Ако га је ко год позвао, дизао се одма и одлазио, бележи стара шабачка штампа.
Они који су га се сећали писали су да је у лечењу пацијената био веома пажљив, ако је болест била озбиљна долазио је без позива и по два–три пута дневно у обилазак. Издавао је рецепте за најјефтиније лекове, а често је лечио и без надокнаде. И поред тога, био је добротвор, члан многих хуманитарних друштава.
Живео је самачки, није се женио. Хранио се у Паризу и Касини. Зна се да је народни доктор становао на спрату куће проте Јове Илића, све док није срушена и на њеном месту саграђена зграда у којој је касније била Подринска банка. Новаковић се тада преселио у кућу преко пута, у којој је убрзо умро 1899. године, после тешке болести. Остаје забележено да су Чика доктора Новаковића, њиховог Чича Андрију, или Чандрију како су га из милоште звали, Шапчани испратили у великом броју: Његов погреб беше импозантна манифестација шабачког грађанства.
Иако је живео скромно, а услуге често није наплаћивао, стекао је велике земљишне поседе у близини Шапца, три куће и хартије од вредности. О сиромашнима мислио је и у тестаменту, којим је сав иметак оставио потомцима брата, свештеника Боже, јер своје није имао, уз услов да се након њих из прихода његових поседа школују сиромашни ђаци.
Међуопштински историјски архив Шабац данас у Збирци поклона чува бечку диплому др Милана Новаковића. Израђена је на специјалном воштаном папиру, са упечатљивим жигом бечког универзитета, а Архиву ју је даровала анонимна госпођа Саковић шездесетих година прошлог века.
У знак сећања на овог хуманисту и добротвора од данас поново стоји цвеће на његовом гробу на Доњошорском гробљу.
– Ако не поштујемо своју традицију и прошлост, како да трасирамо пут будућим генерацијама. Шабац је град будућности, али морамо сачувати и оно прошло – истиче Мијушковић и објашњава повод овог подсећања:
– Глумац Слободан Деспотовић обилазио је споменик др Новаковића јер је у близини споменика његове породице, палио му је и свеће, а о њему је чуо из бакиних прича. Позвао ме је и обавестио да је споменик запуштен и искривљен. Око споменика је раније био и опсек и ограда, тога више нема – објашњава Мирољуб Мијушковић.
Јавно комунално предузеће Стари град покренуће неопходне процедуре да би се извршила санација, а ово је тек почетак најављених акција када су у питању обнове обележја и надгробних споменика личности од значаја у Шапцу.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
