Hirurg Milan Novaković bio je među prvim lekarima koji je početkom druge polovine 19. veka došao i ostao u Šapcu. Miljenika naroda i upravnika prve šabačke moderne bolnice, posle fizikusa Antonija Grodera, sećamo se nakon mnogo vremena.
Svi stariji Šapčani sećaju se veoma simpatičnog i dobroćudnog dugogodišnjeg opštinskog lekara dr Milana Novakovića, koji je skoro četvrt veka probavio u našem gradu pa tu i završio svoj veoma skromni i dostojan život, piše na naslovnoj strani Šabačkog glasnika iz 23. jula 1929, na tridesetogodišnjicu njegove smrti. Od tada je prošlo devet decenija, a od životne priče ovog doktora ostao je samo nahereni spomenik na Donjošorskom groblju.
Rođen je 1843. godine u banatskom selu Bočar u svešteničkoj porodici, školovao se u Novom Sadu, a medicinu završio u Beču 1871. godine. Prvu službu dobio je u Aranđelovcu, gde je njegov rad zapazio Panta Lunjevica, tadašnji šabački okružni načelnik i pokušao da ga dovede u Šabac. U grad na Savi dolazi 1873. godine.
– Iz bogate svešteničke porodice u Vojvodini, tada Austrougarskoj, otišao je da studira medicinu u Beču, na najstarijem univerzitetu u Evropi kada je reč o nemačkom jeziku. Postao je hirurg i mogao je da bira gde će da radi, i da živi kako poželi, ali on se vratio, i to nije otišao kući, nego u posleratnu Srbiju, gde hara tifus, bolesti, napaćenu Srbiju koja se dizala iz pepela i gde ne postoji medicina, nauka se tek formira. On se stavlja na raspolaganje svom matičnom narodu i ostaje tu do kraja života. Njegov patriotski čin je veliki, a ostao je skrajnut, čak i u knjigama o zdravstvu – priča član Gradskog veća za kulturu Miroljub Mijušković i podseća na veličinu Novakovićevog dela:
– Bio je upravnik prve moderne šabačke bolnice, koja je podignuta 1865, a prve pacijente primila septembra 1866. godine, danas je to zgrada Arhiva. U Drugom srpsko-turskom ratu 1877-1878. dr Milan Novaković, kao kapetan 1. klase, bio je komandir sanitetskog odeljenja Šabačke brigade, u kojoj se kao lekarski pomoćnik, student-medicinar nalazio i Laza K. Lazarević. Istovremeno je i lekar Šabačke narodne vojske – priča.
O njegovom dobročinstvima i načinu rada svedoči zapis u šabačkim novinama:
Došav u Šabac veoma brzo je postao najomiljenija ličnost.(…)Svojom spremom nikad se nije razmetao, nalazio se vrlo rado bez razlike svakome, bio to siromah ili bogataš, nije pitao hoće li dobiti honorar.(…)U svojoj praksi nije se služio kolima, pešice svuda je stizao.(…)Odevao se vrlo skromno, nije trošio mnogo na odelo, ali je bio uljudno odeven, piše Glasnik.
Zanimljiva je i njegova navika da vreme provodi u kafani kako bi građanima bio dostupan i do kasno u noć.
Nikada nije legao pre 12 časova noću, a kome je trebala njegova pomoć noću, tu ga je mogao naći u društvu mlađih trgovaca i mlađih nastavnika i sudija. Uvek je govorio: da volije da sedi do ponoći , jer se često dešava da treba obići nekoga od bolesnika, a to se obično događa do ponoći. Ako ga je ko god pozvao, dizao se odma i odlazio, beleži stara šabačka štampa.
Oni koji su ga se sećali pisali su da je u lečenju pacijenata bio veoma pažljiv, ako je bolest bila ozbiljna dolazio je bez poziva i po dva–tri puta dnevno u obilazak. Izdavao je recepte za najjeftinije lekove, a često je lečio i bez nadoknade. I pored toga, bio je dobrotvor, član mnogih humanitarnih društava.
Živeo je samački, nije se ženio. Hranio se u Parizu i Kasini. Zna se da je narodni doktor stanovao na spratu kuće prote Jove Ilića, sve dok nije srušena i na njenom mestu sagrađena zgrada u kojoj je kasnije bila Podrinska banka. Novaković se tada preselio u kuću preko puta, u kojoj je ubrzo umro 1899. godine, posle teške bolesti. Ostaje zabeleženo da su Čika doktora Novakovića, njihovog Čiča Andriju, ili Čandriju kako su ga iz milošte zvali, Šapčani ispratili u velikom broju: Njegov pogreb beše impozantna manifestacija šabačkog građanstva.
Iako je živeo skromno, a usluge često nije naplaćivao, stekao je velike zemljišne posede u blizini Šapca, tri kuće i hartije od vrednosti. O siromašnima mislio je i u testamentu, kojim je sav imetak ostavio potomcima brata, sveštenika Bože, jer svoje nije imao, uz uslov da se nakon njih iz prihoda njegovih poseda školuju siromašni đaci.
Međuopštinski istorijski arhiv Šabac danas u Zbirci poklona čuva bečku diplomu dr Milana Novakovića. Izrađena je na specijalnom voštanom papiru, sa upečatljivim žigom bečkog univerziteta, a Arhivu ju je darovala anonimna gospođa Saković šezdesetih godina prošlog veka.
U znak sećanja na ovog humanistu i dobrotvora od danas ponovo stoji cveće na njegovom grobu na Donjošorskom groblju.
– Ako ne poštujemo svoju tradiciju i prošlost, kako da trasiramo put budućim generacijama. Šabac je grad budućnosti, ali moramo sačuvati i ono prošlo – ističe Mijušković i objašnjava povod ovog podsećanja:
– Glumac Slobodan Despotović obilazio je spomenik dr Novakovića jer je u blizini spomenika njegove porodice, palio mu je i sveće, a o njemu je čuo iz bakinih priča. Pozvao me je i obavestio da je spomenik zapušten i iskrivljen. Oko spomenika je ranije bio i opsek i ograda, toga više nema – objašnjava Miroljub Mijušković.
Javno komunalno preduzeće Stari grad pokrenuće neophodne procedure da bi se izvršila sanacija, a ovo je tek početak najavljenih akcija kada su u pitanju obnove obeležja i nadgrobnih spomenika ličnosti od značaja u Šapcu.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
