Ni posle četrnaest godina nije razjašnjeno ubistvo gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u kasarni na Topčideru, niti su uhvaćeni počinioci. Njihove porodice i na ovu godišnjicu traže samo jedno – da saznaju istinu o njihovoj smrti. Tako je i u domu Jakovljevića u Beloj Reci kod Šapca.
Majka Rosa i dans je neutešna (Foto: J. Gubelić)
Ta noć, 5. oktobra 2004. godine u domu Jakovljevića u selu Bela Reka, nedaleko od Šapca, kao da i danas traje. Tog dana Rosa Jakovljević povezala je crnu maramu koju i sada, četrnaest godina kasnije ne skida. U crnom je i Janko, Draganov otac. To je prvi znak tuge, a kad progovore, zajecao bi svako.
„Svaki dan je isti, a ovaj je najteži. Tada se sve vrati unazad, sećanje, bol, tuga. To je teških četrnaest godina. Svaki dan ustajem i pitam se zašto se to desilo, a odgovora nema. Nema mog Dragana a nema ni istine ko ga je i zbog čega ubio. Otišao je da služi državi a vratili su ga u kovčegu. Da je bila bolest ili saobraćajna nesreća, mogla bih da razumem, ali ovo ne mogu“, priča Rosa, dok joj se oči pune suzama.
Jedini cilj je saznaju istinu o smrti sina (Foto: J. Gubelić)
Danas će na groblje, baš kao i svakog drugog dana, da oplakuje sina. Ne usuđuje se da ide put Beograda gde njen suprug Janko Jakvljević poslednjih 14 godina „obija vrata“ državnih ustanova tražeći istinu o pogibiji sina. Uzalud.
„Mi znamo da našu decu ništa ne može vratiti ali bilo bi nam lakše da bar neko za to odgovara i da se ljaga skine i sa nas. Samo da dobijemo odgovor kome su smetali. Nama je samo stalo do istine“, priča Janko Jakovljević, otac gardiste Dragana Jakovljevića.
Čertnaest godine borbe za istinu ( Foto: J. Gubelić)
Sa pravnim zastupnicima dogovaraju dalje korake. Ne gube nadu, iako se slučaj pred organima u Srbiji ne privodi kraju.
„Dve godine slučaj stoji i ništa se nije radilo na tome. Svi se pogibije naše dece sete samo petog oktobra. Sada smo rešeni opet nešto da radimo. Videćemo da li ćemo se ponovo obratiti sudu u Strazburu ili predsedniku države. Nešto moramo raditi. Istinu moramo saznati. Porodice onih koji su otišli, a takođe su bili vojnici, gledaju u nas. Te majke traže od nas da budemo na čelu kolone, da povedemo protest, da nešto uradimo. Stvarno je žalosno i sramota. Dokazano je da su deca ubijena a država ništa ne preduzima. Mi smo dobili odgovor iz Strazbura, Vašingtona, Nemačke. Tri četiri komisije su dokazale da su deca ubijena. Država ne može da kaže da nisu ubijeni. Ona samo treba da preduzme nešto“, zaključuje Janko.
Sa istom porukom, ispisanom na Draganovom portretu završavaju i počinju svaki dan: „Neka ti na nebu društvo prave božji anđeli, tvoja ovozemaljska čestitost to zaslužuje“. Zaslužuje i oni istinu o smrti, ali nje ni do danas nema.
