Miris sveže pečenog hleba, škripa starih drvenih vrata i tišina koju prekida samo cvrkut ptica – tako počinje priča u jednoj mačvanskoj avliji koja ne čuva samo uspomene, već ih svakodnevno iznova oživljava.
Usred mačvanske ravnice, na raskršću puteva koji vode ka Šapcu, Bogatiću, Sremskoj Mitrovici, Loznici i Bijeljini, već sedam godina nezaobilazno mesto za uživanje predstavlja Etno park „Avlija“ u centru sela Glušci.
Porodica Damnjanović napravila je od nekadašnjeg etno imanja pravu prirodnu oazu, u kojoj se služi isključivo ono što proizvedu i pripreme njihove ruke – od njive do trpeze, bez prečica.
– Imanje smo kupili 2018. godine, a već 2019. počeli da ga uređujemo po sopstvenoj zamisli. Nije bilo lako na početku – bili smo sami. Ali smo velika porodica, imam dva brata i sestru, i svako je preuzeo svoj deo posla. Najvažnije nam je bilo da hrana bude kvalitetna, jer mi sami volimo dobro da jedemo i da ugostimo ljude kako treba. Zato se trudimo da sve što vidite ovde bude domaće – kaže Jovana Teodorović, koja na imanju radi od jutra do mraka.
Vredni i posvećeni, najmlađi članovi porodice aktivno su uključeni u posao. Sve što se ovde proba i oseti – rezultat je njihovog rada, strpljenja i porodične sloge koja se, kako kažu, najbolje vidi upravo za trpezom.
Na sopstvenoj farmi uzgajaju ovce i autohtonu rasu svinja – moravku, a na njivama i u plastenicima proizvode povrće. Zato je „Krčma Lazareva“ prepoznatljiva po tradicionalnom mačvanskom meniju, koji ne nudi samo hranu, već i ukus detinjstva.
Pored domaćih kuvanih jela i rakije iz sopstvene proizvodnje, gosti mogu da probaju i pomalo zaboravljene ukuse – sokove od maline i kupine, sarmu, punjene paprike, prebranac, gulaš i jela ispod sača. Na stolu, prekrivenom vezenim stolnjakom, centralno mesto zauzimaju jela koja mirišu na nedeljni ručak kod bake.
– Imamo svoju farmu ovaca i domaćih svinja, a povrće proizvodimo na velikoj parceli u okviru imanja. Trudimo se da zaokružimo čitav proces – od proizvodnje do trpeze. Nije lako, zahteva mnogo rada i ulaganja, ali ne odustajemo – objašnjava Jovana.
Na pola hektara pažljivo osmišljenog prostora oživljen je duh starine. Među krošnjama stoletnih stabala za posetioce tek počinje uživanje. Prostrana avlija obuhvata konake za prenoćište, stalnu muzejsku postavku i replike autentičnog mačvanskog dvorišta. Kuće stare i do dva veka obnovljene su i prilagođene savremenom gostu, pa ovde prošlost i sadašnjost žive jedna pored druge.
– Gosti prepoznaju mir koji ovde vlada i domaću hranu. Volimo lepe detalje, ali još više volimo da na stolu bude ono pravo. Mačvanski listići imaju posebno mesto kod nas – dodaje Jovana.
Poseban utisak ostavljaju i poruke uklesane u drvo, koje podsećaju na korene i identitet. Drveni i kovani detalji, vezeni stolnjaci i ćilimi pričaju priču o nekadašnjem životu, dok muzejska postavka verno prikazuje staro mačvansko domaćinstvo.
Tokom praznika, „Avlija“ postaje još življa.
– Organizujemo radionice za decu za Uskrs, Prvi maj i druge praznike. Dvorište bude puno dece, smeha i mirisa hrane. Tada kuvamo napolju, spremamo specijalitete i sve nekako dobije posebnu toplinu – kaže Jovana.
Ovde se ne dolazi samo da bi se jelo, već da bi se usporilo. Da se podsetimo kako izgledaju ukusi, mirisi i život koji ne žuri.
I možda baš zato „Avlija“ nije samo mesto – već osećaj kome se ljudi iznova vraćaju.
