Милутин Перић из Мајура код Шапца са само два прста ствара права ремек дела. Када је са 33 године, после тешке саобраћајне несреће, остао у инвалидским колицима, на тренутак му се срушио цео свет. А онда је пронашао занимљив хоби – од шибица прави минијатуре од којих застаје дах.
Милутин Перић непокретан је већ три деценије (Фото: Ј. Губелић)
Сазнавши да више никада неће стати на ноге, а да му је функција руку у потпуности ограничена, решио је да себи олакша живот. Све што му је остало била је сналажљивост, па је почео да прави разна помагала и алатке који му надомешћују удове – штапом са магнетним врхом привлачио је и померао металне предмете, турпије и сечива, која му падну на под.
Размишља о сваком детаљу
Све је сам осмислио и реализовао. Прецизност у ређању шибица, коју је тешко и здравим прстима постићи, омогућују му резбарски ножићи чијим оштрим врхом убада танко дрвце, све док га не постави на жељено место.
Са два прста и уз помоћ резбарског ножа прави украсне предмете (Фото: Ј. Губелић)
Тако стрпљиво Милутину пролазе дани, а практичност и домишљатост настављају се у правцу уметности. Човек ком је болест одузела могућност да подигне флашу, успева да овај исти предмет оплемени у њега пажљиво слажући дрвене конструкције. Баш као што је и сам успео да превазиђе оно што му недостаје и фигурама које направи удахњује други живот.
„Не могу ништа да ухватим, само са ова два прста све радим“, показује једини положај у ком малим и домалим прстом придржава алат.
Макета цркве у Мајуру (Фото: Ј. Губелић)
Све што му увече падне на памет, ујутру почиње да ствара. Прво је почео са таписеријама, затим дрвеним минијатурама, а сада са дрвцима од шибица гради цркве, манастире, воденице. Стрпљиво и полако сложи 13 хиљада дрваца, колико му је било потребно за макету цркве у Мајуру.
“Не могу да ухватим дрвце прстима уопште. Свако дрвце набодем на ножић за резбарење, да бих могао да га нанесем на место где би требало да га залепим. Дневно седим сигурно по шест до седам сати”, каже Милутин ког је квадриплегија везала за инвалидска колица пре тридесет година.
Помоћне алатке сам је израдио (Фото: Ј. Губелић)
У колицима је довољно дуго да би напавио више стотина макета, различитих минијатура и декоративних фигура, које дарује пријатељима и тако употпуњује свакодневицу. Међутим, када је са 33 године доживео саобраћајну несрећу и схватио да ће бити инвалид, тешко се мирио са истином.
“Видео сам да не могу да помичем ни ноге ни руке. Био сам у Бањи Ковиљачи, па гледам кроз прозор и размишљам да више не могу ићи у лов, а страсни сам ловац био”, сећа се.
Инпирацију добије пред спавање
Сасвим природно, највише га је бринуло шта ће бити са његове четири кћерке, јер ходао је једино још у сновима.
“Сањао сам да ходам, да идем полако да не бих случајно пао, а кад се пробудим тек онда видим да је то сан”, прича.
Метод рада довео до савршенства (Фото: Ј. Губелић)
Данас себе и не доживљава као инвалида, прави мала ремек дела и живи сасвим нормалан живот.
“Идем свугде, изађем са друштвом, одем и у кафану, на свадбе”, каже Милутин, који није дозволио болести да га спречи да ужива.
Макета цркве у Мајуру
Не представља му проблем да се понекад шали и на свој рачун.
“Што бих ја сад ишао да цепам ципеле, кад не морам. Зато цепам гуме на колицима”, кроз благи осмех прича једну од својих омиљених досетки.
Бивши ловац, Милутин је и председник Удружења стрелаца са инвалидитетом. За две године, колико ово удружење постоји, освојило је близу 70 медаља.
