Milutin Perić iz Majura kod Šapca sa samo dva prsta stvara prava remek dela. Kada je sa 33 godine, posle teške saobraćajne nesreće, ostao u invalidskim kolicima, na trenutak mu se srušio ceo svet. A onda je pronašao zanimljiv hobi – od šibica pravi minijature od kojih zastaje dah.
Milutin Perić nepokretan je već tri decenije (Foto: J. Gubelić)
Saznavši da više nikada neće stati na noge, a da mu je funkcija ruku u potpunosti ograničena, rešio je da sebi olakša život. Sve što mu je ostalo bila je snalažljivost, pa je počeo da pravi razna pomagala i alatke koji mu nadomešćuju udove – štapom sa magnetnim vrhom privlačio je i pomerao metalne predmete, turpije i sečiva, koja mu padnu na pod.
Razmišlja o svakom detalju
Sve je sam osmislio i realizovao. Preciznost u ređanju šibica, koju je teško i zdravim prstima postići, omogućuju mu rezbarski nožići čijim oštrim vrhom ubada tanko drvce, sve dok ga ne postavi na željeno mesto.
Sa dva prsta i uz pomoć rezbarskog noža pravi ukrasne predmete (Foto: J. Gubelić)
Tako strpljivo Milutinu prolaze dani, a praktičnost i domišljatost nastavljaju se u pravcu umetnosti. Čovek kom je bolest oduzela mogućnost da podigne flašu, uspeva da ovaj isti predmet oplemeni u njega pažljivo slažući drvene konstrukcije. Baš kao što je i sam uspeo da prevaziđe ono što mu nedostaje i figurama koje napravi udahnjuje drugi život.
„Ne mogu ništa da uhvatim, samo sa ova dva prsta sve radim“, pokazuje jedini položaj u kom malim i domalim prstom pridržava alat.
Maketa crkve u Majuru (Foto: J. Gubelić)
Sve što mu uveče padne na pamet, ujutru počinje da stvara. Prvo je počeo sa tapiserijama, zatim drvenim minijaturama, a sada sa drvcima od šibica gradi crkve, manastire, vodenice. Strpljivo i polako složi 13 hiljada drvaca, koliko mu je bilo potrebno za maketu crkve u Majuru.
“Ne mogu da uhvatim drvce prstima uopšte. Svako drvce nabodem na nožić za rezbarenje, da bih mogao da ga nanesem na mesto gde bi trebalo da ga zalepim. Dnevno sedim sigurno po šest do sedam sati”, kaže Milutin kog je kvadriplegija vezala za invalidska kolica pre trideset godina.
Pomoćne alatke sam je izradio (Foto: J. Gubelić)
U kolicima je dovoljno dugo da bi napavio više stotina maketa, različitih minijatura i dekorativnih figura, koje daruje prijateljima i tako upotpunjuje svakodnevicu. Međutim, kada je sa 33 godine doživeo saobraćajnu nesreću i shvatio da će biti invalid, teško se mirio sa istinom.
“Video sam da ne mogu da pomičem ni noge ni ruke. Bio sam u Banji Koviljači, pa gledam kroz prozor i razmišljam da više ne mogu ići u lov, a strasni sam lovac bio”, seća se.
Inpiraciju dobije pred spavanje
Sasvim prirodno, najviše ga je brinulo šta će biti sa njegove četiri kćerke, jer hodao je jedino još u snovima.
“Sanjao sam da hodam, da idem polako da ne bih slučajno pao, a kad se probudim tek onda vidim da je to san”, priča.
Metod rada doveo do savršenstva (Foto: J. Gubelić)
Danas sebe i ne doživljava kao invalida, pravi mala remek dela i živi sasvim normalan život.
“Idem svugde, izađem sa društvom, odem i u kafanu, na svadbe”, kaže Milutin, koji nije dozvolio bolesti da ga spreči da uživa.
Maketa crkve u Majuru
Ne predstavlja mu problem da se ponekad šali i na svoj račun.
“Što bih ja sad išao da cepam cipele, kad ne moram. Zato cepam gume na kolicima”, kroz blagi osmeh priča jednu od svojih omiljenih dosetki.
Bivši lovac, Milutin je i predsednik Udruženja strelaca sa invaliditetom. Za dve godine, koliko ovo udruženje postoji, osvojilo je blizu 70 medalja.
