Orlovi lešinari, izuzetno retke i zakonom zaštićene ptice, preživeli su zahvaljujući ljudima. U kolonijama u kanjonu reke Trešnjice, kod Ljubovije, redovno dobijaju hranu, koju u prirodi ne bi mogli da nađu. Za to se brine Lazo Jovanović. Njihovo hranilište posećuju turisti sa svih strana nadajući se da će videti „kraljeve visina“.
Moćni i neprikosnoveni, lete i po nekoliko hiljada metara uvis, nebu pod oblake. A kada obiđu i obeleže svoj prostor, nisko kruže jer se na poljani ispod litice servira hrana, životinja uginula u susednom selu.
– Dovezao sam im uginulu životinju, ovcu, i sada im pripremam da imaju za ručak – pokazuje trenutnu orlovsku trpezu Lazo Jovanović, čovek zahvaljujući kom najveće srpske ptice opstaju u ovom kraju.
Za samo nekoliko minuta, komad neba iznad hranilišta postaje ispunjen ovim moćnim pticama. Oprezne su sve dok su ljudi u njihovoj blizini.
– On vidi uginulu životinju veličine zeca na 3000 metara, a nas vidi odlično – ukazuje njihov staratelj na ovu važnu osobinu.
U kanjonu Trešnjice beloglavi supovi preživljavaju zahvaljujući Lazi i meštanima Ljubovije. Od njih dobijaju hranu koju ne mogu da nađu u prirodi. Ne ubijaju svoj plen, ali jedu sve što im se donese. Tako čiste prirodu i pomažu meštanima da se reše uginulih životinja. Čim se to desi, Laza kreće na teren.
– Volim svoj posao, naravno da volim, da nije volje ne bi ni posla bilo. Jer kad je zima, sneg bude i do metar, teško je doći do hranilišta – objašnjava Lazo, koji se navikao na sve izazove divljine.
I uvek stigne da na vreme obavi svoj posao, iako hrane brzo ponestane, jer ovi visokoletači nisu jedini mesojedi u ovom području. Uz malo sreće, ove životinje mogu se videti i iz osmatračnice, izgrađene za turiste.
– Jednu kravu pojedu za dva dana. Dolazi i medved po potrebi, ima i vukova i šakala – objašnjava on.
Da bi videli lešinara starog sveta na steni ili kako gospodari nebeskim visinama, posetioci čekaju satima u rezervatu prirode. Nekima se posreći da budu tik uz njega.
Ovaj lepotan pronađen je u kanjonu Trešnjice i oporavljao se kod Laze neko vreme. Ali muke su nastupile tek kada je pušten u prirodu.
– On je odleteo između Bajine Bašte i Užica, sleteo je na Aerodrom „Ponikve“, a jedna baba je čuvala ovce i on joj je prišao, jer je navikao da komunicira sa ljudima. Ona je u čudu rekla“ „Nisam videla većeg ćurka, odakle ovoliki ćurak meni i mojim ovcama došao“ – priča.
A Laza je ostao sa svojim društvom, koje ne bi menjao ni za šta na svetu.
