Орлови лешинари, изузетно ретке и законом заштићене птице, преживели су захваљујући људима. У колонијама у кањону реке Трешњице, код Љубовије, редовно добијају храну, коју у природи не би могли да нађу. За то се брине Лазо Јовановић. Њихово хранилиште посећују туристи са свих страна надајући се да ће видети „краљеве висина“.
Моћни и неприкосновени, лете и по неколико хиљада метара увис, небу под облаке. А када обиђу и обележе свој простор, ниско круже јер се на пољани испод литице сервира храна, животиња угинула у суседном селу.
– Довезао сам им угинулу животињу, овцу, и сада им припремам да имају за ручак – показује тренутну орловску трпезу Лазо Јовановић, човек захваљујући ком највеће српске птице опстају у овом крају.
За само неколико минута, комад неба изнад хранилишта постаје испуњен овим моћним птицама. Опрезне су све док су људи у њиховој близини.
– Он види угинулу животињу величине зеца на 3000 метара, а нас види одлично – указује њихов старатељ на ову важну особину.
У кањону Трешњице белоглави супови преживљавају захваљујући Лази и мештанима Љубовије. Од њих добијају храну коју не могу да нађу у природи. Не убијају свој плен, али једу све што им се донесе. Тако чисте природу и помажу мештанима да се реше угинулих животиња. Чим се то деси, Лаза креће на терен.
– Волим свој посао, наравно да волим, да није воље не би ни посла било. Јер кад је зима, снег буде и до метар, тешко је доћи до хранилишта – објашњава Лазо, који се навикао на све изазове дивљине.
И увек стигне да на време обави свој посао, иако хране брзо понестане, јер ови високолетачи нису једини месоједи у овом подручју. Уз мало среће, ове животиње могу се видети и из осматрачнице, изграђене за туристе.
– Једну краву поједу за два дана. Долази и медвед по потреби, има и вукова и шакала – објашњава он.
Да би видели лешинара старог света на стени или како господари небеским висинама, посетиоци чекају сатима у резервату природе. Некима се посрећи да буду тик уз њега.
Овај лепотан пронађен је у кањону Трешњице и опорављао се код Лазе неко време. Али муке су наступиле тек када је пуштен у природу.
– Он је одлетео између Бајине Баште и Ужица, слетео је на Аеродром „Поникве“, а једна баба је чувала овце и он јој је пришао, јер је навикао да комуницира са људима. Она је у чуду рекла“ „Нисам видела већег ћурка, одакле оволики ћурак мени и мојим овцама дошао“ – прича.
А Лаза је остао са својим друштвом, које не би мењао ни за шта на свету.