Дистрикт
Занимљивости

ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ КОЈИ НИЈЕ ЗАБОРАВЉАО ШАБАЦ

Горостас српске културе и науке Стојан Коста Новаковић, у Београд је пошао из скромне шабачке занатлијске породице, да би постао председник Владе Краљевине Србије, министар просвете, председник Српске краљевске академије, посланик у Цариграду, Паризу, Петрограду. Као врсни познавалац хералдике, осмислио је грб Краљевине Србије. Највећи сан био му је уједињење Југословена, али, нажалост, нијe га дочeкао.

За политичара, научника, филолога, историчара књижевности Стојана Новаковића чула је цела дипломатска културна Европа с почетка 20. века. Свој интелектуални пут започиње као најбољи ђак Ниже гимназије у Шапцу, потом похађа Вишу гимназију у Београду, где живи у тeшким условима, у оскудном собичку. Од намeштаја имао је само јeдну пeћ бубњару, крeвeт справљен од грубих дасака, са сламарицом, и јeдан сто. То га неће спречити да заврши Право на београдском Лицеју. Њега су књиге учиниле вредним и богатим.

Стојан Новаковић (Извор: Библиотека шабачка, Фото: Ј. Губeлић)

Скромни провинцијалац, ученик 6. разреда београдске Више гимназије на распустима у Шапцу издржава се од часова немачког и латинског и води ђачки дневник.  У његовој оставштини, која се чува у посебним фондовима Архива Србије, су Записке вођене од 25. октобра од 1858. до 10. јула 1859. године, бележене у свесци малог формата на чијим корицама је касније написао Књига моје прошлости. Светло дана дневник је угледао у штампи Народне библиотеке Жика Поповић у Шапцу.

Својим садржајем дневник показује све врлине које ће красити Стојана Новаковића као научника, политичара и човека. Поред превода Хорација, Шилера, Клеткеа, његових оригиналних песама и концепата прича и новела које је записивао у дневник, бележака о дневним догађајима, података о школским друговима и знаменитим личностима – Томи Вучићу Перишићу и другима, посебну пажњу посветио је Ђури Јакшићу, кога је већ тада сматрао највећим песником. Бележи сваки њихов сусрет и анализира неке Јакшићеве песме.

За науку, одношајно, зна по мало немачки а поезију није нигде учио нити се унакрст прозодије разуме. Не знајући шта је ексаметар алкејски, фалекијски и тамо враг би га знао све. Нема бољег мајстора од природе – пише за њега.

Кућа у Масариковој 64, гдe јe живeо Стојан Новаковић (Фото: Ј. Губeлић)

Подаци из дневника појашњавају Новаковићеву везу са Јакшићем и његово заузимање за песника.

Не знам да ли сам записо гди год, кад сам позно Ђорђа Јакшића, тек то је знатно бар данас, што сам га по други пут видео. Чим дође поче се разговарати са Милошем Поповићем, овај га одма окупи је ли што год пево и оће ли певати. Тако му говораше да би било вредно да пева штогод Београђанима, да спреми нешто за долазак Књаза Милоша…Отишавши он рече да оће. Семе је посејано, а земља добра. Надајмо се савршено добром плоду, јер је то Јакшић.

При том примећавам да је Ђ. Јакшић један од они људи који су одвећ великог дара, таквог дара који све себи ствара…У свим његовим песмама, које бар ја познајем, просијава један од највећи дарова…Не може се одрећи, све је пуно живости, пуно величине и израза.

Новаковић је већ са 16 година изузетан познавалац домаће и стране књижевности. На дневном нивоу чита дела домаћих и страних писаца, и у подучавању млађих гимназијалаца латинским и немачким језиком проводи дане на распусту у Шапцу.

Читао сам Даницу и почео Историју Црногорску од Милутиновића.

Довршио читање Историје и оба ова дана писао а данас предадо на пошту писмо Кости Поповићу.

Донео од Јанка Живановића: Бој на Косову, Трагедију Обилић, Тврдицу, Покондирену тикву .

А овако Новаковић пише о смрти руског савременика Пушкина:

Синоћ смо имали лепо друштво и село. Били су нам Божидар и Крстић. Дакле, као што се зна какви су разговори били изиђе и на то, како је Пушкин славни руски стихотворац погинуо. Он је био врло даровит човек, притом лола и скитница по каванама што може бити. Због великог и изванредног његовог дара плаћато му је по рубља за један стих. Он кад му затреба новаца, седне шчепа пера како му се деси па фрке, фрке издрца (у смислу писања) 500 стихова, узме 500 рубања, па хајд опет у кавану. Погинуо је на двобоју са једним Французом због његове жене, јер ова је врло лепа била и Француз бивши секретар при свом Конзулату, заљубио се у њу. Пушкин пак то опази, те се побију и он погине. После његове смрти Француза одма протерају.

Оригинална страница из дневника (Извор: Записке – ђачки дневник 1858-1859)

Шабац му се, како бележи, чини малим и мирним, у поређењу са ужурбаним и велелепним Београдом.

Ово је дан мог доласка, кад у Шабац дођо. Дочекан сам врло љупко. Моји добри суседи недадоше ми се ни зашто преватити…Овде ми се чињаше све некуд необично и маловажно. Узрок је томе београдска великољепност. Све је било скучено. Многобројне посете примао сам. На Сави имо сам посла док сам се са милим мојим познаницима поздравио. Ово је био дан весеља, дан радости – записао је млади Новаковић 10. јуна 1858. године.

У Шапцу у свом дворишту бави се пољским радовима, уређује башту, гради чардаклију за лозу, орезује вишње, одржава посађене трешње и орахе. У шетњи кроз град 2. јула пише – Прошо сам кроз Рабаџиски шор, који се калдрмише.

Грб Краљeвинe Србијe по Новаковићeвом блазону, рад Ернста Крала

Време, такође, проводи пишући, и у дружењу са тадашњим ученим људима Шапца. Радује се развоју часописа и могућности штампе у Шапцу и Србији:

Од пре писаше у Српским Новинама за подизање књигопечатње у Шапцу. Ово би за наш народ од велике користи а још више за књижество било. Да бог да да се што пре оснује и проради. Данас чу да је попечителство ово одобрило. Врло ми је мило било за ово дело. Да Бог и добра срећа помагала.

У дневнику се види и однос младог Новаковића према Вуку Караџићу – имао је негативан став према Вуковој правописној реформи, а дневник је писан предвуковским писмом, али својим књижевним даром је близак Вуку, а у песмама, анегдотама и причама наликује Вуковом језичком мајсторству.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима