Gorostas srpske kulture i nauke Stojan Kosta Novaković, u Beograd je pošao iz skromne šabačke zanatlijske porodice, da bi postao predsednik Vlade Kraljevine Srbije, ministar prosvete, predsednik Srpske kraljevske akademije, poslanik u Carigradu, Parizu, Petrogradu. Kao vrsni poznavalac heraldike, osmislio je grb Kraljevine Srbije. Najveći san bio mu je ujedinjenje Jugoslovena, ali, nažalost, nije ga dočekao.
Za političara, naučnika, filologa, istoričara književnosti Stojana Novakovića čula je cela diplomatska kulturna Evropa s početka 20. veka. Svoj intelektualni put započinje kao najbolji đak Niže gimnazije u Šapcu, potom pohađa Višu gimnaziju u Beogradu, gde živi u teškim uslovima, u oskudnom sobičku. Od nameštaja imao je samo jednu peć bubnjaru, krevet spravljen od grubih dasaka, sa slamaricom, i jedan sto. To ga neće sprečiti da završi Pravo na beogradskom Liceju. Njega su knjige učinile vrednim i bogatim.
Skromni provincijalac, učenik 6. razreda beogradske Više gimnazije na raspustima u Šapcu izdržava se od časova nemačkog i latinskog i vodi đački dnevnik. U njegovoj ostavštini, koja se čuva u posebnim fondovima Arhiva Srbije, su Zapiske vođene od 25. oktobra od 1858. do 10. jula 1859. godine, beležene u svesci malog formata na čijim koricama je kasnije napisao Knjiga moje prošlosti. Svetlo dana dnevnik je ugledao u štampi Narodne biblioteke Žika Popović u Šapcu.
Svojim sadržajem dnevnik pokazuje sve vrline koje će krasiti Stojana Novakovića kao naučnika, političara i čoveka. Pored prevoda Horacija, Šilera, Kletkea, njegovih originalnih pesama i koncepata priča i novela koje je zapisivao u dnevnik, beležaka o dnevnim događajima, podataka o školskim drugovima i znamenitim ličnostima – Tomi Vučiću Perišiću i drugima, posebnu pažnju posvetio je Đuri Jakšiću, koga je već tada smatrao najvećim pesnikom. Beleži svaki njihov susret i analizira neke Jakšićeve pesme.
– Za nauku, odnošajno, zna po malo nemački a poeziju nije nigde učio niti se unakrst prozodije razume. Ne znajući šta je eksametar alkejski, falekijski i tamo vrag bi ga znao sve. Nema boljeg majstora od prirode – piše za njega.
Podaci iz dnevnika pojašnjavaju Novakovićevu vezu sa Jakšićem i njegovo zauzimanje za pesnika.
– Ne znam da li sam zapiso gdi god, kad sam pozno Đorđa Jakšića, tek to je znatno bar danas, što sam ga po drugi put video. Čim dođe poče se razgovarati sa Milošem Popovićem, ovaj ga odma okupi je li što god pevo i oće li pevati. Tako mu govoraše da bi bilo vredno da peva štogod Beograđanima, da spremi nešto za dolazak Knjaza Miloša…Otišavši on reče da oće. Seme je posejano, a zemlja dobra. Nadajmo se savršeno dobrom plodu, jer je to Jakšić.
– Pri tom primećavam da je Đ. Jakšić jedan od oni ljudi koji su odveć velikog dara, takvog dara koji sve sebi stvara…U svim njegovim pesmama, koje bar ja poznajem, prosijava jedan od najveći darova…Ne može se odreći, sve je puno živosti, puno veličine i izraza.
Novaković je već sa 16 godina izuzetan poznavalac domaće i strane književnosti. Na dnevnom nivou čita dela domaćih i stranih pisaca, i u podučavanju mlađih gimnazijalaca latinskim i nemačkim jezikom provodi dane na raspustu u Šapcu.
– Čitao sam Danicu i počeo Istoriju Crnogorsku od Milutinovića.
– Dovršio čitanje Istorije i oba ova dana pisao a danas predado na poštu pismo Kosti Popoviću.
– Doneo od Janka Živanovića: Boj na Kosovu, Tragediju Obilić, Tvrdicu, Pokondirenu tikvu .
A ovako Novaković piše o smrti ruskog savremenika Puškina:
– Sinoć smo imali lepo društvo i selo. Bili su nam Božidar i Krstić. Dakle, kao što se zna kakvi su razgovori bili iziđe i na to, kako je Puškin slavni ruski stihotvorac poginuo. On je bio vrlo darovit čovek, pritom lola i skitnica po kavanama što može biti. Zbog velikog i izvanrednog njegovog dara plaćato mu je po rublja za jedan stih. On kad mu zatreba novaca, sedne ščepa pera kako mu se desi pa frke, frke izdrca (u smislu pisanja) 500 stihova, uzme 500 rubanja, pa hajd opet u kavanu. Poginuo je na dvoboju sa jednim Francuzom zbog njegove žene, jer ova je vrlo lepa bila i Francuz bivši sekretar pri svom Konzulatu, zaljubio se u nju. Puškin pak to opazi, te se pobiju i on pogine. Posle njegove smrti Francuza odma proteraju.
Šabac mu se, kako beleži, čini malim i mirnim, u poređenju sa užurbanim i velelepnim Beogradom.
– Ovo je dan mog dolaska, kad u Šabac dođo. Dočekan sam vrlo ljupko. Moji dobri susedi nedadoše mi se ni zašto prevatiti…Ovde mi se činjaše sve nekud neobično i malovažno. Uzrok je tome beogradska velikoljepnost. Sve je bilo skučeno. Mnogobrojne posete primao sam. Na Savi imo sam posla dok sam se sa milim mojim poznanicima pozdravio. Ovo je bio dan veselja, dan radosti – zapisao je mladi Novaković 10. juna 1858. godine.
U Šapcu u svom dvorištu bavi se poljskim radovima, uređuje baštu, gradi čardakliju za lozu, orezuje višnje, održava posađene trešnje i orahe. U šetnji kroz grad 2. jula piše – Prošo sam kroz Rabadžiski šor, koji se kaldrmiše.
Vreme, takođe, provodi pišući, i u druženju sa tadašnjim učenim ljudima Šapca. Raduje se razvoju časopisa i mogućnosti štampe u Šapcu i Srbiji:
– Od pre pisaše u Srpskim Novinama za podizanje knjigopečatnje u Šapcu. Ovo bi za naš narod od velike koristi a još više za knjižestvo bilo. Da bog da da se što pre osnuje i proradi. Danas ču da je popečitelstvo ovo odobrilo. Vrlo mi je milo bilo za ovo delo. Da Bog i dobra sreća pomagala.
U dnevniku se vidi i odnos mladog Novakovića prema Vuku Karadžiću – imao je negativan stav prema Vukovoj pravopisnoj reformi, a dnevnik je pisan predvukovskim pismom, ali svojim književnim darom je blizak Vuku, a u pesmama, anegdotama i pričama nalikuje Vukovom jezičkom majstorstvu.
