Građevinsko društveno preduzeće “Izgradnja” osnovano je 18. jula 1952. godine, najpre kao Gradska zanatska građevinska radionica, a od maja 1954. dobija današnji naziv. Za više od 60 godina postojanja i rada ovo preduzeće izgradilo je 90 odsto stambenih objekata na teritoriji grada Šapca i okoline, a u građevinsko nasleđe upisali su brojne privredne objekte, od Hemijske industrije “Zorka”, koja je sa radom počela 1938, pa do fabrike šećera koja je u rad puštena krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Pored Šapca gradili su i na teritoriji čitavog Podrinsko-kolubarskog regiona, kao i u gradovima širom bivše Jugoslavije. Kroz izložbu Spomen šabačkom graditeljstvu, autor Radomir Petrović, prikazao je najznačajnije poduhvate ovog građevinskog giganta, od osnivanja pa do likvidacije.
– Ovo preduzeće sa sedištem u Pop Lukinoj ulici broj 35 imalo je 4 OOUR-a, a to su Tesari, Zidari, Građevinska operativa i Zanatski radovi, kao i Radnu zajednicu specijalizovanu da izvodi radove niskogradnje, visokogradnje, saobraćajne infrastrukture, projektovanja i inženjeringa, sa 3.000 zaposlenih. Od 1974. godine došlo je do spajanja nekadašnjeg preduzeća “Građevinar” Šabac, u čijem sastavu su bili “Proleter” i “Zanatservis” u jednu celinu i od tog vremena Izgradnja je bila jedino građevinsko preduzeće u Šapcu. Svoj vrhunac razvoja i rada dostigla je početkom devedesetih godina prošlog veka. Nažalost, proces tranzicije, prelazak društvenog kapitala u privatno vlasništvo i menjanje vlasničkih odnosa, ali ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, doveli su do postepenog gašenja Izgradnje, najpre otvaranjem stečaja 2004. godine, a zatim prodajom i likvidacijom 2007. godine – podseća Radomir Petrović, viši arhivista u šabačkom Međuopštinskom istorijskom arhivu.
Počeci zanatskog preduzeća žive u sećanju Vladimira Živkovića, čije otac je jedan od zadrugara i osnivača prvog preduzeća.
-Izgradnju su osnovali moj kum Rus, inženjer Viktor Sidnjenko, moj otac Želimir Živković i njihov prijatelj Spase sa još 5 pet zadrugara. Radili su u Hidrotehnici elektrocentralu kod Sopoćana i Novog Pazara odakle je moj otac. Kada su završili taj posao, vratili su se u Šabac i on je poveo mog oca kojeg je pre toga upoznao sa mamom i ovde venčao – priča Šapčanin Vladimir Živković i dodaje da su roditelji Viktora Sidnjenka došli iz Ukrajine na ove prostore.
Kako navodi Radomir Petrović, prvi značajan graditeljski poduhvat u Šapcu bio je 1965. godine kada počinje izgradnja “Zorkinog solitera” u Pop Lukinoj ulici. Nakon toga ređali su se stambeni blokovi i kompleksi.
– Najpre je izvršeno isušivanje i nasipanje Benske bare, a zatim je počela izgradnja stambenih objekata i blokova. Od 80-ih godina usledila je izgradnja naselja Trkalište. Pored ova dva naselja, zidane su zgrade i na drugim lokacijama. Uporedo, građeni su fabrički kompleksi i pogoni, kao što su Šapčanka, Klanica, Dumača, Jela, Nama, Šabacpromet, Proteinka, Semenarstvo, a onda i škole, sportske hale, tribina Fudbalskog kluba Mačva i mnogi drugi. U fondu koji poseduje Arhiv nalazi se 874 kutije građevinskih projekata, a sačuvana dokumentacija, koja predstavlja najobimnije fond, duga je 21 metar arhivske građe – priča autor navodeći da je ova izložba spomen na preduzeće koje je svojim radom, stručnošću i umećem osavremenilo Mali Pariz.
Za mnoge radnike ovo je bila druga kuća, a radili su ne samo za platu, već uz ogromnu volju da izgrade infrastrukturu grada. Bili su to stručni i vredni ljudi koji su funkcionisali kao tim.
-Bilo je to jedino građevinsko preduzeće u gradu, a radnici su izgradili Šabac. Mnogo mi je žao što je propalo. Gde god da krenem, naiđem na objekat u čijoj gradnji sam učestvovala bar u jednoj fazi. U Izgradnji sam provela 31 godinu i stalno sam bila na gradilištu. Divne su mi uspomene kada se prisetim tog vremena. Mi smo bili kao jedna porodica. Ja sam radila zgrade po Šapcu, benzinske pumpe, ali i našu kasarnu. Bilo je to mnogo lepo vreme. Bili smo mladi, radili smo po suncu, kiši, vetru i ništa nam nije bilo teško – priseća se Ljubinka Vidaković koja je u ovoj firmi radila kao rukovodilac gradilišta.
Uspomena na gradnju šabačkog Vodotornja u naselju Trkalište ovekovečila je fotografija na kojoj Milka Mrđa stoji na samom vrhu ogromne građevine. Građevinski tehničar u struci, i danas, u desetoj deceniji čuva uspomenu na taj period.
-Prvo poručiš beton pa onda ideš da vidiš da li je stigao. Zatim rasporediš radnike i započinješ posao. Radila se danju i noću i ništa nam nije bilo teško. Ja sam bila šef gradilišta. Da bih bila sigurna da je sve kako treba, morala sam svuda da zavirim. Mi tada nismo razmišljali da li ćemo uspeti, već smo samo gledali kako gradnja odmiče. Gledali smo napred. Prvo smo iskopali rupu u prečniku oko četrdesetak metara. I sada mi u glavi stoji podatak da je visina konstrukcije na kraju bila 36 metara. To nije bilo zidanje, jer je ceo vodotoranj bio od betona. Građen je tako što se prvo pripremi daska za primanje betona, oblože se ugaoni stubovi koji su prihvatili ogromnu ploču. Sve je građeno od betona, sa armaturama debljine 32, 36, 42 skoro kako vaša ruka u zglobu – priseća se Milka Mrđa Drezgić, koja je u to vreme bila šef na najznačajnijim objektima koji su se gradili u Šapcu.
Građevina je bila u usponu. Bile su to godine kada se gradilo. Mnogi su se školovali, a već u to doba sebe videli u šabačkoj Izgradnji. Bila je to perspektiva za sve građane Šapca
-Ja sam u ovo preduzeće došla 1980. godine. Ja sam radila dosta zgrada na Trkalištu, blok iza današnje apoteke Julifarm, dve zgrade u Jovana Cvijića, a nakon toga sam otišla u gradsku upravu. Inače, dve trudnoće sam iznela radeći zgrade na Trkalištu, penjući se sa stomakom do vrha zgrade. Nikada to nisam smatrala muškim poslom. Jednostavno, ili jesi ili nisi za taj posao. Za građevinu moraš biti rođen. Sećam se da je moja kćerka upisala građevinu, jer nije uspela na željeni smer. Ona je bila srećna, a ja sam znala da nije za nju i da će se prebaciti na drugi smer kada se ukaže prilika. Sećam se da sam radila i na zgradi Glasa Podrinja. Nije postojala vrsta objekta, stambeni, privredni ili poslovni, da ga mi nismo mogli uraditi. Izvodili smo sve radove od temelja do uređenja prostora ispred zgrada. Sećam se da sam mojim autom išla po zarobljenike koji su u sezoni radili kao ispomoć. Na projektima koje sam ja radila dolazili su pomoćni radnici iz Kosovske Mitrovice – priča Dragica Lovčević, diplomirani građevinski inženjer.
Tako su nastali objekti kojima vreme ne može ništa. Bili su to zahtevni poduhvati koje su radili mehanizacijom i sa ljudima koji su se školovali za ovaj posao.
-U to vreme nije bilo mašina kao danas, ali je bilo volje među nama. Mi smo bili uglavnom iz okoline Šapca. Ja sam iz Cvetulje. Milka me bila šefica. Posao je držala u malom prstu bolja od mnogih inženjera. Ja sam radio celo Trkalište a Milka mi je bila šefica na jedno dve zgrade. Bio sa armirač i nema gde se nisam penjao. Bilo je mnogo volje, a posebno su bili vredni ljudi sa sela. Radio sam zgrade na Trkalištu, hirurški blok, Novu robnu kuću, ma nema zgrade koju nismo radili – priča Dragan Mićić koji je radio kao armirač.
Preduzeće je imalo sve sektore za nesmetan rad. Bili su to mladi i stručni ljudi, sa elanom da se posao dovede do kraja.
-Kada se setim tog vremena, mogla bih odmah da zaplačem. Bio je to rad i druženje. Za svaki 8. mart bile su proslave i ekskurzije. Bio je to divan kolektiv. Poslednjih 13 godina ja sam provela u drugoj firmi i svaki put kada bih prošla Pop Lukinom ulicom pored nekadašnjeg sedišta firme, dolazilo mi je da zaplačem. Šta da vam kažem, sin mi je završio građevinski fakultet zbog toga što smo muž i ja radili u takvoj firmi – priča Gordana Mićić koja je radila u knjigovodstvu.
Šapčani koji su radili u Izgradnji gradili su za Šapčani zaposlene u drugim preduzećima i sav novac ostajao je našem gradu, podseća autor izložbe.
Za nešto više od pet decenija gradnje, ostavilo je iza sebe jedan grad, a manje od četiri godine trebalo je da se potpuno ugasi.
Na mestima gde su bile glavne zgrade, danas su trgovinski objekti.
Preko puta Kasarne, gde je bilo Odeljenje zanatskih radova rade trgovine, na mestu matične firme sada je kafana, na Dumači, gde je bila građevinska operativa danas je vlasnik jedan privatnik.
Vodotoranj, koji je u to vreme predstavljao je građevinsko čudo, regulisao sve vode, od podzemnih pa do onih koje stižu sa izvorišta, u međuvremenu je srušen, a na njegovom mestu podignut je trgovinski centar.
Interesantno je dodati da je ovo preduzeće 1993. godine uradilo projekat Novog groblja, sa kapelom i grobnim mestima, da građani imaju gde da se sahranjuju, a i mi smo njega sahranili kao da nikad nije ni postojalo.
Iz serijala KULTURE GRAD. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
