Дистрикт
Друштво

ФАБРИКА КОЈА ЈЕ ИЗГРАДИЛА И ОТХРАНИЛА ШАБАЦ

„Зорка је Шабац, а Шабац је Зорка“ – гесло је златног доба једног од најзначајнијих постројења хемијске индустрије у југоисточној Европи. Успех и снага, синоним Шапца, друштвеног и економског благостања, једног минулог времена ког се 10.000 Зоркаша сећало и сећа са призвуком истовременог поноса и туге у гласу, ове године навршава своју 85. годишњицу.

Први погони почели са радом 1938. године (Извор: Еликсир Зорка)

Жила куцавица града, имењакиња кнегиње Зорке Карађорђевић, поред погона на 80 хектара,  имала је своје руднике, зграде за раднике, 73 одмаралишта широм земље, школу, свој новински лист, телевизију, банку, здравствени центар, спортску халу, базен, спонзорисала је спортске клубове – најтрофејније у држави, давала је својој и суседним општинама средства за развој, бољитак и напредак. Надомак девете деценије, са биографијом испуњеном успонима, падовима и поновним узлетима, некадашњи хемијски гигант, препознатљив широм света, на добром је путу да поново засија старим сјајем.

Еминентни концерн, извозио на све континенте сем у Аустралију (Извор: Еликсир Зорка)

Темељи шабачке Зорке ударени су 1936. године на мочварном земљишту дуж обале Саве, које је шабачка општина продала Првом југословенском друштву за хемијску индустрију. Идеја о фабрици у Шапцу јавила се услед снажне потражње за производима хемијске индустрије тридесетих година 20. века, а близина Другог светског рата убрзала је проширење производних капацитета њене претече, суботичке Зорке, фабрике за прављење хемијских производа, у унутрашњост земље. Нова хемијска индустрија требало је да подмири потребе тадашње државе, Југоисточне Европе и Блиског истока. Првобитна очекивања надмашена су убрзо после национализације.

– Године 1936. овде је била бара, коров. Међутим, већ прво постројење у том тренутку имало је најсавременију могућу индустријску опрему – објашњава Милан Ђурђевић, експерт за производњу ђубрива, некадашњи дугогодишњи руководилац  производње.

5 деценија индустријског развоја и инвестиција (Извор: Еликсир Зорка)

Први Зоркин производ изашао је из Погона „Сумпорне киселине“ 8. новембра 1938, на Митровдан, а четири месеца касније и Погон „Плавог камена“ почео је са радом. Са овим производима загосподарила је домаћим тржиштем, али и тржиштима Румуније, Бугарске, Грчке, Турске.

80 хектара величина комплекса хемијске индустрије (Извор: Еликсир Зорка)

Незаустављиву снагу добија након интеграције са рудницима у Мојковцу, Сребреници, Рашки, Коцељеви, Љубовији и Крупњу, када постаје хемијско-металуршко-рударски комбинат, који сам обезбеђује сировине за рад.

Најсавременија опрема у Европи (Извор: Еликсир Зорка)

Почетком седамдесетих, у јеку експанзије, тек свршени инжењер Милан Ђурђевић дошао је у минерална ђубрива, где је остао до данас.

–             Све оно што смо учили као студенти на факултету, ту се налазило. Тад је изграђена друга фаза Минералних ђубрива – погони Контакт 1 и Контакт 2, Фосфорна киселина 2 и Комплексна ђубрива 1. Најмодернија и најсавременија висококонцентрована и водорастворна  ђубрива која су постојала у том тренутку на тржишту, производила су се у Шапцу. Зорка је учествовала са 25% у укупној производњи Југославије – прича Ђурђевић, који своје непроцењиво петодеценијско искуство данас преноси на младе колеге инжењере.

Лабораторија Зорке (Извор: Еликсир Зорка)

Због оваквог државног значаја, Зорку је 1969. године посетио Јосип Броз Тито. Председника су дочекали тадашњи генерални директор Крста Аврамовић и председник општине Илија Ђурић. Одржана је свечана седница Радничког савета, а госте је увесељавао чувени шабачки хор „66 девојака“.

Посета Јосипа Броза Тита Зорки 1969. године (Извор: Архив Народног музеја)

Сликовито је поређење искусних познавалаца Зоркиних прилика, које каже да су погони ницали као печурке после кише. Поред уиграних – „Суперфосфат“, „Електролиза цинка“, „Кадмијум“, „Сумпорна“, „Фосфорна киселина“, „Комплексна ђубрива“, „Косан“, „Атразин“, „Водозахват“, „Термоелектрана“, „ДДТ“, стасавају  „Цинк-прах“, „Одливци под притиском“, „Пластична амбалажа“, „Боје и лакови“, „Фине хемикалије“, „Опрема за хемијску индустрију“, „Лекови и инфузиони раствори“, и многи други. Паралелно, Зорка отвара фабрике у Љубовији, Коцељеви, Владимирцима, Богатићу, Доњем Црниљеву и Руми. Располаже сопственим транспортом, железничким и речним. Инвестира у фабрику белих лимова, једину у тадашњој Југославији.

Загосподарила тржиштем минералних ђубрива (Извор: Еликсир Зорка)

Током златног периода, од краја шездесетих до краја осамдесетих, Зорка обара све рекорде –  из њених погона годишње излази 2 милиона тона око 2000 различитих производа – од тога 700.000 тона мешаног ђубрива, 600.000 тона сумпорне киселине, 30.000 тона цинка врхунског квалитета, изузетно траженог на лондонској берзи.

„Зоркаши“ су носиоци радничко-спортских игара „Братство-јединство“ (Извор: приватна архива)

У напону снаге запошљава око 10.000 радника, што чини петину укупног становништва града. Четворобригадне смене, тежак рад и одговорно руковање хемикалијама нису умањивали лепоту заједништва. Фабрика је својим радницима била друга кућа и потпора за живот.

–             Почела сам да радим са 19. година, одмах после средње школе. Мужа сам упознала у колективу, он је био шеф машинске службе у пластичној амбалажи. Било је доста бракова из колектива, рађале су се љубави. Добили смо стан са 24 године, то је најбитније за младе људе. Моја деца никада неће заборавити детињство које је било лепо, летовања и зимовања. И нама је било лепо. Нисмо имали све када смо се узели, али није нам било тешко да у таквим околностима скућимо – прича о незаборавним данима Виолета  Продановић, која је у лабораторији ђубрива радила од 1971. године, а присећа се и једноставних повода за славље и песму:

Колектив за незаборав (Извор: приватна архива)

–             У фабрици смо славили и рођендане и друге важне датуме, организовали бисмо музику, чак и прасе доносили, све смо славили. Сарађивали смо, помагали, знали смо да када некоме није добро завршимо његов посао, то није морао да зна шеф, ни руководилац. Били смо задовољни са оним што смо имали. Такво време се неће вратити више, такви међуљудски односи – прича Виолета, а подсећа и на чувене „Ђубријаде“, као и на Радничке-спортске игре „Братство-јединство“ које су окупљале колективе свих хемијских индустрија бивше Југославије.

Хиљаде Зоркаша и њихових породица летовало је у 73 одмаралишта на мору, планинама, бањама (Извор: приватна архива)

Зорка је изградила пола града. Улагала је у готово сваку фирму, од Млекаре до Здравственог центра „Лаза К. Лазаревић“. Саградила је дом за око 4.000 радничких породица, комплетна насеља Бенску Бару и Тркалиште. За своје раднике обезбедила је болнички диспанзер, за њихову рекреацију  спортски центар са халом спортова, темељ развоја спорта у граду. „Металопластика“, рукометни шампион Југославије, раме уз раме са својим спонзором, стекла је светску славу.

–             Гигант у чијој се мензи дневно спремало од 10.000 до 12.000 оброка, који је сваке године делио 200 станова, раднике слао на годишњи одмор у трајању од 15 дана, као и за све чланове породице осигуране преко фирме, бесплатна рекреација. Одмаралишта на мору, у бањама, планинама, регрес за одмор, стимулације ван личног дохотка. Више од дома, добили смо станове, школовали децу, омогућили им све – истиче Милорад Којичић, шеф Погона „Сумпорне киселине“.

Спонзор рукометних шампиона Југославије (Извор: Еликсир Зорка)

Сваки пети Зоркин радник школовао се о трошку фабрике у њеној средњој или вишој Индустријској, данас Стручној хемијској и текстилној школи, и на факултету. За посао нико није бринуо.

– Дошао сам у погон минералних ђубрива 1982, било је скоро 1500 радника, колеге су биле углавном младе, школа је била прекопута, завршиш и почнеш да радиш. Зато су најлепше биле наше рекреације – у хали се играо фудбал, кошарка, одбојка, тенис, базен, купање. Кад је човек млад све то му прија – закључује Мирослав Гаврић.

Улагала у развој спорта у граду (Извор: Еликсир Зорка)

На врхунцу успеха, вишкови су се одливали са стране. Таксе, порези, царинске, уговорне, законске обавезе и разни одбици постали су редовни деоничари укупног прихода. Расла су банковна задужења, а са њима и камате. Ситуација не баш идеална за ратни и инфлаторни сценарио деведесетих. Почетком деведесетих погони економског штитника града утихнули су.

– Правили смо анализе, гледали како даље, има ли сврхе радити, не знамо када ће се рат завршити, санкције, исплати ли се стварати производе које немамо где продати, или чекати. Правили смо алтернативне програме, погон за заштиту биља, алуминијум сулфата, додатке за сточну храну, али није било довољно да би фирма функционисала – објашњава ситуацију које се многи нерадо сећају Илија Ненадовић, директор производње од двехиљадитих до приватизације.

Хале су биле празне готово читаве две деценије (Извор: Дистрикт)

Највећи понос постао је нерешив проблем Шапца. Уследили су неуспели тендери и неколики кругови социјалних програма. Некадашњих 10.000 радника свело се на 1000, а у минералним ђубривима, најбројнијем погону, остало је свега 300 људи.

– Можемо само да жалимо за лепим временом. Пропадање фабрике утицало је на нас у свим сферама живота, на породицу, кућу, живот. Тражили смо своја следовања и помирили се да их нећемо добити. Још увек се последице осећају – каже Радојко Јанковић, који је из погона минералних ђубрива пре годину и по дана отишао у пензију.

Еликсир Зорка, нова инфраструктура (Извор: Еликсир Зорка)

Са мањим или већим успехом, приватизоване су фабрике неметала, боја и лакова, фармацеутских производа, еструдиране амбалаже, обојене металургије, а минерална ђубрива, где су дуговања прелазила стотину милиона евра, дуго су остала без решења. Ипак, нада за 310 радника појавила се 2011. године.

–             Када сам ушла у овај круг, питала сам се зашто сам уопште студирала, ако ћу да радим у руинираним објектима, улицама које су пуне блата, воде, прашине. Ситуација је била лоша, производна хала је била скроз празна, бетон и зидови. Неке хале су реконструисане, неке дорађене, али велики број је тек после изграђен. Погон са новом технологијом и опремом је почео са радом 2013. године – прича Наташа Тодоров, менаџер одрживог развоја Еликсир Зорке, једне од фабрика Еликсир Груп, фирме која је приватизовала минерална ђубрива и додаје:

Модерна фабрика (Извор: Еликсир Зорка)

–             Били су тешки услови, а ми смо имали да поставимо производњу на ноге. Помоћ и подршка колега инжењера, искусних радника Зорке, који су ми били ментори, за мене је била непроцењива. Са радом је најпре почео погон за паковање минералних ђубрива из Еликсир „Прахово“. Тим се ширио, свака служба добијала је све већи број запослених.

Име добила по супрузи краља Петра I Карађорђевића (Фото: Дистрикт)

Данас се Еликсир Зорка простире на 40 хектара, броји преко 400 запослених, производи 330.000 тона комплексних минералних ђубрива годишње и своје висококвалитетне производе пласира на све континенте.

–             Сада смо велики систем који може да се похвали огромним унапређењем технологије и контроле квалитета. Еликсир Зорка има погон за производњу минералних ђубрива од две јединице – јединичних фосфорних ђубрива, једноструког и троструког суперфосфата, и јединице за производњу комплексних минералних ђубрива (НБК). Ту је и нова чланица – Центар за примењену циркуларну економију – прича менаџерка одрживог развоја.

На трагу друштвене улоге коју је некадашња хемијска индустрија имала, Еликсир Зорка спонзор је рукометног клуба „Металопластика“, који сада носи назив РК „Металопластика Еликсир“, као и Ватерполо клуба „Шабац Еликсир“.

Ватерполо клуб у посети Зорки (Извор: Еликсир Зорка)

Свим заинтересованим, да прођу кроз историјат и упознају се са радом компаније која данас извози у 85 земаља света, Еликсир Зорка отворила је своја врата у мају ове године, изложбеном поставком  „85 година традиције“.

Бивши радници у посети Еликсир Зорки (Извор: Еликсир Зорка)

Поред стручне јавности, образовних и научних институција, изложбу су посетили и некадашњи радници, Зоркини пензионери. Фотографије на паноима вратиле су их у минула времена, а изглед обновљене фабрике и нових постројења видно обрадовали, будући да је фирма у којој су, сви до једног, провели читав радни век, повратила углед који јој припада.

Из серијала КУЛТУРЕ ГРАД. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима