„Zorka je Šabac, a Šabac je Zorka“ – geslo je zlatnog doba jednog od najznačajnijih postrojenja hemijske industrije u jugoistočnoj Evropi. Uspeh i snaga, sinonim Šapca, društvenog i ekonomskog blagostanja, jednog minulog vremena kog se 10.000 Zorkaša sećalo i seća sa prizvukom istovremenog ponosa i tuge u glasu, ove godine navršava svoju 85. godišnjicu.
Žila kucavica grada, imenjakinja kneginje Zorke Karađorđević, pored pogona na 80 hektara, imala je svoje rudnike, zgrade za radnike, 73 odmarališta širom zemlje, školu, svoj novinski list, televiziju, banku, zdravstveni centar, sportsku halu, bazen, sponzorisala je sportske klubove – najtrofejnije u državi, davala je svojoj i susednim opštinama sredstva za razvoj, boljitak i napredak. Nadomak devete decenije, sa biografijom ispunjenom usponima, padovima i ponovnim uzletima, nekadašnji hemijski gigant, prepoznatljiv širom sveta, na dobrom je putu da ponovo zasija starim sjajem.
Temelji šabačke Zorke udareni su 1936. godine na močvarnom zemljištu duž obale Save, koje je šabačka opština prodala Prvom jugoslovenskom društvu za hemijsku industriju. Ideja o fabrici u Šapcu javila se usled snažne potražnje za proizvodima hemijske industrije tridesetih godina 20. veka, a blizina Drugog svetskog rata ubrzala je proširenje proizvodnih kapaciteta njene preteče, subotičke Zorke, fabrike za pravljenje hemijskih proizvoda, u unutrašnjost zemlje. Nova hemijska industrija trebalo je da podmiri potrebe tadašnje države, Jugoistočne Evrope i Bliskog istoka. Prvobitna očekivanja nadmašena su ubrzo posle nacionalizacije.
– Godine 1936. ovde je bila bara, korov. Međutim, već prvo postrojenje u tom trenutku imalo je najsavremeniju moguću industrijsku opremu – objašnjava Milan Đurđević, ekspert za proizvodnju đubriva, nekadašnji dugogodišnji rukovodilac proizvodnje.
Prvi Zorkin proizvod izašao je iz Pogona „Sumporne kiseline“ 8. novembra 1938, na Mitrovdan, a četiri meseca kasnije i Pogon „Plavog kamena“ počeo je sa radom. Sa ovim proizvodima zagospodarila je domaćim tržištem, ali i tržištima Rumunije, Bugarske, Grčke, Turske.
Nezaustavljivu snagu dobija nakon integracije sa rudnicima u Mojkovcu, Srebrenici, Raški, Koceljevi, Ljuboviji i Krupnju, kada postaje hemijsko-metalurško-rudarski kombinat, koji sam obezbeđuje sirovine za rad.
Početkom sedamdesetih, u jeku ekspanzije, tek svršeni inženjer Milan Đurđević došao je u mineralna đubriva, gde je ostao do danas.
– Sve ono što smo učili kao studenti na fakultetu, tu se nalazilo. Tad je izgrađena druga faza Mineralnih đubriva – pogoni Kontakt 1 i Kontakt 2, Fosforna kiselina 2 i Kompleksna đubriva 1. Najmodernija i najsavremenija visokokoncentrovana i vodorastvorna đubriva koja su postojala u tom trenutku na tržištu, proizvodila su se u Šapcu. Zorka je učestvovala sa 25% u ukupnoj proizvodnji Jugoslavije – priča Đurđević, koji svoje neprocenjivo petodecenijsko iskustvo danas prenosi na mlade kolege inženjere.
Zbog ovakvog državnog značaja, Zorku je 1969. godine posetio Josip Broz Tito. Predsednika su dočekali tadašnji generalni direktor Krsta Avramović i predsednik opštine Ilija Đurić. Održana je svečana sednica Radničkog saveta, a goste je uveseljavao čuveni šabački hor „66 devojaka“.
Slikovito je poređenje iskusnih poznavalaca Zorkinih prilika, koje kaže da su pogoni nicali kao pečurke posle kiše. Pored uigranih – „Superfosfat“, „Elektroliza cinka“, „Kadmijum“, „Sumporna“, „Fosforna kiselina“, „Kompleksna đubriva“, „Kosan“, „Atrazin“, „Vodozahvat“, „Termoelektrana“, „DDT“, stasavaju „Cink-prah“, „Odlivci pod pritiskom“, „Plastična ambalaža“, „Boje i lakovi“, „Fine hemikalije“, „Oprema za hemijsku industriju“, „Lekovi i infuzioni rastvori“, i mnogi drugi. Paralelno, Zorka otvara fabrike u Ljuboviji, Koceljevi, Vladimircima, Bogatiću, Donjem Crniljevu i Rumi. Raspolaže sopstvenim transportom, železničkim i rečnim. Investira u fabriku belih limova, jedinu u tadašnjoj Jugoslaviji.
Tokom zlatnog perioda, od kraja šezdesetih do kraja osamdesetih, Zorka obara sve rekorde – iz njenih pogona godišnje izlazi 2 miliona tona oko 2000 različitih proizvoda – od toga 700.000 tona mešanog đubriva, 600.000 tona sumporne kiseline, 30.000 tona cinka vrhunskog kvaliteta, izuzetno traženog na londonskoj berzi.
U naponu snage zapošljava oko 10.000 radnika, što čini petinu ukupnog stanovništva grada. Četvorobrigadne smene, težak rad i odgovorno rukovanje hemikalijama nisu umanjivali lepotu zajedništva. Fabrika je svojim radnicima bila druga kuća i potpora za život.
– Počela sam da radim sa 19. godina, odmah posle srednje škole. Muža sam upoznala u kolektivu, on je bio šef mašinske službe u plastičnoj ambalaži. Bilo je dosta brakova iz kolektiva, rađale su se ljubavi. Dobili smo stan sa 24 godine, to je najbitnije za mlade ljude. Moja deca nikada neće zaboraviti detinjstvo koje je bilo lepo, letovanja i zimovanja. I nama je bilo lepo. Nismo imali sve kada smo se uzeli, ali nije nam bilo teško da u takvim okolnostima skućimo – priča o nezaboravnim danima Violeta Prodanović, koja je u laboratoriji đubriva radila od 1971. godine, a priseća se i jednostavnih povoda za slavlje i pesmu:
– U fabrici smo slavili i rođendane i druge važne datume, organizovali bismo muziku, čak i prase donosili, sve smo slavili. Sarađivali smo, pomagali, znali smo da kada nekome nije dobro završimo njegov posao, to nije morao da zna šef, ni rukovodilac. Bili smo zadovoljni sa onim što smo imali. Takvo vreme se neće vratiti više, takvi međuljudski odnosi – priča Violeta, a podseća i na čuvene „Đubrijade“, kao i na Radničke-sportske igre „Bratstvo-jedinstvo“ koje su okupljale kolektive svih hemijskih industrija bivše Jugoslavije.
Zorka je izgradila pola grada. Ulagala je u gotovo svaku firmu, od Mlekare do Zdravstvenog centra „Laza K. Lazarević“. Sagradila je dom za oko 4.000 radničkih porodica, kompletna naselja Bensku Baru i Trkalište. Za svoje radnike obezbedila je bolnički dispanzer, za njihovu rekreaciju sportski centar sa halom sportova, temelj razvoja sporta u gradu. „Metaloplastika“, rukometni šampion Jugoslavije, rame uz rame sa svojim sponzorom, stekla je svetsku slavu.
– Gigant u čijoj se menzi dnevno spremalo od 10.000 do 12.000 obroka, koji je svake godine delio 200 stanova, radnike slao na godišnji odmor u trajanju od 15 dana, kao i za sve članove porodice osigurane preko firme, besplatna rekreacija. Odmarališta na moru, u banjama, planinama, regres za odmor, stimulacije van ličnog dohotka. Više od doma, dobili smo stanove, školovali decu, omogućili im sve – ističe Milorad Kojičić, šef Pogona „Sumporne kiseline“.
Svaki peti Zorkin radnik školovao se o trošku fabrike u njenoj srednjoj ili višoj Industrijskoj, danas Stručnoj hemijskoj i tekstilnoj školi, i na fakultetu. Za posao niko nije brinuo.
– Došao sam u pogon mineralnih đubriva 1982, bilo je skoro 1500 radnika, kolege su bile uglavnom mlade, škola je bila prekoputa, završiš i počneš da radiš. Zato su najlepše bile naše rekreacije – u hali se igrao fudbal, košarka, odbojka, tenis, bazen, kupanje. Kad je čovek mlad sve to mu prija – zaključuje Miroslav Gavrić.
Na vrhuncu uspeha, viškovi su se odlivali sa strane. Takse, porezi, carinske, ugovorne, zakonske obaveze i razni odbici postali su redovni deoničari ukupnog prihoda. Rasla su bankovna zaduženja, a sa njima i kamate. Situacija ne baš idealna za ratni i inflatorni scenario devedesetih. Početkom devedesetih pogoni ekonomskog štitnika grada utihnuli su.
– Pravili smo analize, gledali kako dalje, ima li svrhe raditi, ne znamo kada će se rat završiti, sankcije, isplati li se stvarati proizvode koje nemamo gde prodati, ili čekati. Pravili smo alternativne programe, pogon za zaštitu bilja, aluminijum sulfata, dodatke za stočnu hranu, ali nije bilo dovoljno da bi firma funkcionisala – objašnjava situaciju koje se mnogi nerado sećaju Ilija Nenadović, direktor proizvodnje od dvehiljaditih do privatizacije.
Najveći ponos postao je nerešiv problem Šapca. Usledili su neuspeli tenderi i nekoliki krugovi socijalnih programa. Nekadašnjih 10.000 radnika svelo se na 1000, a u mineralnim đubrivima, najbrojnijem pogonu, ostalo je svega 300 ljudi.
– Možemo samo da žalimo za lepim vremenom. Propadanje fabrike uticalo je na nas u svim sferama života, na porodicu, kuću, život. Tražili smo svoja sledovanja i pomirili se da ih nećemo dobiti. Još uvek se posledice osećaju – kaže Radojko Janković, koji je iz pogona mineralnih đubriva pre godinu i po dana otišao u penziju.
Sa manjim ili većim uspehom, privatizovane su fabrike nemetala, boja i lakova, farmaceutskih proizvoda, estrudirane ambalaže, obojene metalurgije, a mineralna đubriva, gde su dugovanja prelazila stotinu miliona evra, dugo su ostala bez rešenja. Ipak, nada za 310 radnika pojavila se 2011. godine.
– Kada sam ušla u ovaj krug, pitala sam se zašto sam uopšte studirala, ako ću da radim u ruiniranim objektima, ulicama koje su pune blata, vode, prašine. Situacija je bila loša, proizvodna hala je bila skroz prazna, beton i zidovi. Neke hale su rekonstruisane, neke dorađene, ali veliki broj je tek posle izgrađen. Pogon sa novom tehnologijom i opremom je počeo sa radom 2013. godine – priča Nataša Todorov, menadžer održivog razvoja Eliksir Zorke, jedne od fabrika Eliksir Grup, firme koja je privatizovala mineralna đubriva i dodaje:
– Bili su teški uslovi, a mi smo imali da postavimo proizvodnju na noge. Pomoć i podrška kolega inženjera, iskusnih radnika Zorke, koji su mi bili mentori, za mene je bila neprocenjiva. Sa radom je najpre počeo pogon za pakovanje mineralnih đubriva iz Eliksir „Prahovo“. Tim se širio, svaka služba dobijala je sve veći broj zaposlenih.
Danas se Eliksir Zorka prostire na 40 hektara, broji preko 400 zaposlenih, proizvodi 330.000 tona kompleksnih mineralnih đubriva godišnje i svoje visokokvalitetne proizvode plasira na sve kontinente.
– Sada smo veliki sistem koji može da se pohvali ogromnim unapređenjem tehnologije i kontrole kvaliteta. Eliksir Zorka ima pogon za proizvodnju mineralnih đubriva od dve jedinice – jediničnih fosfornih đubriva, jednostrukog i trostrukog superfosfata, i jedinice za proizvodnju kompleksnih mineralnih đubriva (NBK). Tu je i nova članica – Centar za primenjenu cirkularnu ekonomiju – priča menadžerka održivog razvoja.
Na tragu društvene uloge koju je nekadašnja hemijska industrija imala, Eliksir Zorka sponzor je rukometnog kluba „Metaloplastika“, koji sada nosi naziv RK „Metaloplastika Eliksir“, kao i Vaterpolo kluba „Šabac Eliksir“.
Svim zainteresovanim, da prođu kroz istorijat i upoznaju se sa radom kompanije koja danas izvozi u 85 zemalja sveta, Eliksir Zorka otvorila je svoja vrata u maju ove godine, izložbenom postavkom „85 godina tradicije“.
Pored stručne javnosti, obrazovnih i naučnih institucija, izložbu su posetili i nekadašnji radnici, Zorkini penzioneri. Fotografije na panoima vratile su ih u minula vremena, a izgled obnovljene fabrike i novih postrojenja vidno obradovali, budući da je firma u kojoj su, svi do jednog, proveli čitav radni vek, povratila ugled koji joj pripada.
Iz serijala KULTURE GRAD. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
