Grupe migranata, kojih ima u Loznici i u Banji Koviljači, zbog nadzora policije sve ređe se kreću centralnim gradskim ulicama. Zato noći provode u oronuloj zgradi stare železničke stanice u Banji, a meštanima najviše smeta jer za sobom ostavljaju smeće i nered i ne vode računa o higijeni.
Borba za život (Foto: Distrikt)
Čekajući voz za srećniju budućnost, tridesetak migranata uglavnom iz Pakistana, dane provode na pruzi u Banji Koviljači. Za vreme svežeg proleća, kada sunce zađe, založili bi pragove sa pruge i na toj vatri spremali ručak. Oronula zgrada železničke stanice njihov je dom. Ovde i spavaju.
– Na ovom dušeku spavamo svi. Ovo je naša soba – pokazuju na oronule zidove nekadašnja železničke stanice.
Zgrada oronule železničke stanice (Foto: Distrikt)
Kada ustanu, na obližnjoj rečici se umiju i operu ruke, a ponekad tu vodu koriste za piće. Komad hleba i so najčešća su im hrana. Vode uglavnom ne pretekne za ruke, ali je važnije da stomak bude pun. Međutim, i za to često nemaju novca.
– Mi nemamo ništa. Nemamo hrane, nemamo novca. Ja želim u Italiju, to mi je cilj – priča o zemlji koja mu je san.
Umesto kupatila (Foto: Distrikt)
Plato ispred autobuske stanice u Loznici jedno je od zbornih mesta. Tu sa prvim lepim danima dnevno bude i do pedesetak migranata. Uglavnom su muškarci, bez žena i dece. Preko dana, pričaju meštani, leže na travi, a uveče se uvuku u podrumske prostorije i garaže i tako provedu noć.
Svakodnevica migrantske krize (Foto: Distrikt)
– Oni samo odjednom izmile. To budu grupe i po tridesetak migranata. Uglavnom traže karte do Malog Zvornika ili mesta uz Drinu u tom pravcu, kako bi se prebacili na drugu stranu. Ako ne uspeju da pređu u Bosnu, vraćaju se u Beograd. Veoma su organizovani i neko im daje instrukcije. Ponovo kreće ona situacija koju smo imali prošle godine. Ovde se od njih ne može proći, nadam se da će biti preduzete strože mere – priča Miladin Terzić, šef Autobuske stanice Loznica.
Mesto za odmor pod vedrim nebom (Foto: Distrikt)
Druga stanica je Banja Koviljača, i tu ih je svakodnevno na desetine. U obližnjoj prodavnici kupuju hranu a na lokalnoj česmi napune flaše vodom. Osim torbi, svako od njih ispod miške nosi ćebe ili jorgan, jer je neizvestan dan ovih nevoljnika.
– Juče sam izbrojao da je iz autobusa izašlo njih tridesetak, samo što su oni nevidljivi. Oni dolaze ovde da kupe hranu, piju vodu i onda se pomere u neki ćošak i tamo se sunčaju. Tamo leže umorni, jer ne spavaju celu noć – priča taksista iz Banje Koviljače, koji ih ovde viđa svaki dan.
Noć migrantima najteže prolazi (Foto: Distrikt)
Prema nezvaničnim informacijama, u Loznici i Banji Koviljači pojavi se i do 200 migranata dnevno. Oni su pod nadzorom policije, pa su incidenti retki. Međutim, u napuštenim pogonima ‘’Viskoze’’ ložili su vatru pa su intervenisali vatrogasci. Meštani Banje Koviljače kažu da ne pamte kada ih je bilo ovoliko.
Ono što sebi mogu da priušte (Foto: Distrikt)
– Oni ulaze u prodavnicu, pipaju hleb, a ko zna kad su prali ruke. Plašimo se, kako da se ne plašimo. Nije svejedno nikome ko ovde živi i sve to gleda – priča meštanka Banje Koviljače.
Ranije su se na drugu obalu prebacivali uz pomoć krijumčara, sami kupovali čamce i tako, rizikujući život prelazili, ali sada imaju svoje metode.
Samo oni znaju koji im je cilj (Foto: Distrikt)
– Ima jedan čovek, nas sedne deset i to bude super. Stignemo gde smo pošli – priča mladić na nesigurnom srpskom jeziku.
U prolazu dobacuju da vole Srbiju i da im je ovde lepo.
Uzajamno nepoverenje meštana i migranata (Foto: Distrikt)
Međutim Srbija nije njihov cilj, već neka od zemalja EU. Dolaskom leta biće ih sve više, jer je tada mnogo lakše preći ledenu Drinu.
