Zbog bitke na Ceru, nakon koje se srpski vojnik slavio i u Evropi te 1914. godine, i zbog simbolike junaštva – ovde je sahranjeno između 3500 i 4000 palih boraca, među kojima i češki vojnici, koji nisu želeli da se bore protiv braće Srba, spomen-kompleks u centru Tekeriša godišnje poseti preko 10.000 ljudi. O istorijskoj ulozi ovog kulturnog dobra od izuzetnog značaja za celokupnu nacionalnu tradiciju, govore i entuzijastični marševi Lozničana i Šapčana, koji u hiljadama, svakog avgusta, prelaze nekoliko desetina kilometara kako bi, baš na ovom mestu, odali počast svojim hrabrim precima.
U čast cerskim junacima (Foto: Distrikt)
Znamenje velike pobede
Gromada u vidu planine, u čijim temeljima su posmrtni ostaci palih ratnika, visine je preko deset metara, napravljena od neobrađenog cerskog granita, a na vrhu ima masivnog bronzanog orla raširenih krila koji u kljunu nosi lovorov venac – simbol mira i prijateljstva. Na zapadnoj strani spomenika, ispod grba Srbije, stoji tekst “Vaša dela su besmrtna“. Na postamentu su spomen ploče sa posvetama i likovima vojvode Radomira Putnika i vojvode Stepe Stepanovića.
– Ima neprikosnovenu istorijsku vrednost pa je s razlogom jedan je od najposećenijih spomenika u celoj Srbiji. Dvoglavi orao na vrhu težak je skoro tonu i napravljen je u Berlinu 1927, a na Vidovdan 1928. godine spomenik je otvorio kralj Aleksandar Karađorđević – kaže istoričar Zoran Tošić.
Bronzani orao težak skoro tonu (Foto: Distrikt)
Zemljište za budući spomenik poklonio je meštanin Tekeriša Cvetko Živanović, borac poslednje odbrane u Prvom svetskom ratu. Zidari su bili iz okolnih sela, a radilo se od jutra do mraka.
– Za nas je najbitnije da su ta mesta obeležena, i to najgrandioznijim spomenikom iz Prvog svetskog rata u Srbiji, a Tekeriš je najpoznatije ratničko selo. Cvetko Živanović dao je 30 ari državi da se napravi kompleks. Važno je da je pored puta, da ljudi mogu da dođu i vide. Da je na vrhu Cera, kako je postojala ideja, retko ko bi ga video – priča istoričar.
Spomenik je podignut 1928. godine (Foto: Distrikt)
List „Politika“, 29. juna 1928. godine, daje opširan izveštaj pod naslovom „Otkrivanje spomenika cerskim junacima“. Inicijativu za njegovo podizanje dalo je Udruženja rezervnih oficira i ratnika u Šapcu 1926. godine, na čelu sa potpukovnikom Petrom Grozdićem. Sredstva je obezbedila Kraljevina Jugoslavija, uz pomoć Češke Republike i njihovog 28. praškog puka. Izradu projekta i tehničko izvođenje obavio je vrsni stručnjak zaslužan za mnoge spomenike u ovom kraju, inženjer i bivši ministar građevine u Carskoj Rusiji Sergije Bagenski.
Štampa o spomeniku (Foto: privatna arhiva)
Na ulazu u kompleks podignuta je i spomen-česma sa klupama i porcelanskom slikom vojvode Stepe Stepanovića. Severno od kosturnice nalazi se nekadašnja kapela, u kojoj je posle Drugog svetskog rata Narodni muzej iz Šapca postavio izložbu o Cerskoj bici.
– Prva izložba upriličena je nakon Drugog svetskog rata, a kompletnu postavku uradili su Vojni i Muzej Jadra 1989. godine, kada su ispred ulaza u Muzej postavljene i biste vojskovođa Stepe Stepanovića, Radomira Putnika, Živojina Mišića, Petra Bojovića i Pavla Jurišića Šturma. Na stogodišnjicu Cerske bitke 2014. godine urađena je nova muzejska postavka i još dve biste – kraljeva Petra i Aleksandra Karađorđevića – objašnjava autor aktuelne muzejske postavke u Tekerišu Goran Vilić.
Mudrost komande i hrabrost boraca izvojevali su pobedu (Foto: Distrikt)
Bitka koja je počela slučajno
Vojni sukob srpske i austrougarske vojske u Cerskoj, poznatoj i kao Jadarska bitka, vođen je između 12. i 24. avgusta 1914. oko planine Cer i nekoliko sela u okolini, kao i oko Šapca, tokom rane faze Srpske kampanje u Prvom svetskom ratu. Do prvih borbenih dejstava došlo je 12. avgusta 1914. godine, prelaskom austrougarskih jedinica preko Drine i Save, na frontu od Šapca do Gučeva. Pred njima se nalazila Treća srpska armija, koja, iako razvučena, pruža žestok otpor, obezbeđujući time Vrhovnoj komandi dovoljno vremena da izvrši pregrupisavanje snaga.
– Bitka je počela sasvim slučajno, delovi 21. Landver divizije su bili iscrpljeni i kako su prešli Drinu napravili su logor da odmore. Naša izvidnica Drugog prekobrojnog puka prišla im je blizu, misleći da su naši vojnici. Uhvatili su ih na spavanju i videvši mnoštvo konzervi od hrane, koje naša vojska nije imala, postalo im je jasno, i tako je bitka počela – priča Goran Vilić, upravnik Muzeja Jadra.
Deo muzejske postavke (Foto: Distrikt)
U literaturi je zabeležena izjava srpskog kapetana Ješe Topalovića kako se njegova divizija sudarila sa austrougarskim snagama na padinama planine Cer.
„Prednji bataljon je tokom noći stigao do Trojanskog vrha, a kada smo stigli do Parloga počeo je pljusak, praćen vulkanskom grmljavinom i zaslepljujućim sevanjem. Voda nas je kvasila sa svih strana… Odjednom drugi vojnik, bez daha i uzbuđeno je uzviknuo – Gospodine majore, Švabe! Tako su sudari između naše Kombinovane divizije i neprijateljeve 21. Landver divizije započeli, a sa njima i bitka na planini Cer.“ (Izvor: Balkan 1804 – 1999, Miša Gleni, Samizdat 2012. str.315)
Oružje srpske vojske (Foto: Distrikt)
Poklon za rođendan
Komandant austrougarske balkanske vojske Oskar fon Poćorek poručuje da će njegove trupe baciti Srbiju na kolena i predati je caru Franji Josifu za njegov rođendan, to jest da će do 18. avgusta „vojničkom šetnjom“ stići do Niša, gde se nalazila srpska vlada. Pritom ne zaboravlja da izda zapovest kojom zabranjuje bilo kakvu humanost prema stanovništvu.
– Cilj je bio da za rođendan cara Franje Josifa poklone osvajanje jednog većeg grada u Srbiji, to se odnosilo na Valjevo. Mislili su da će već 18. avgusta uspeti da uđu u Valjevo. Namera im je bila da kroz taj deo zapadne Srbije uđu u centralnu – objašnjava Vilić.
I zaista, u prva tri dana borbe, Poćorekove snage beleže uspehe. Treća srpska armija, uz natčovečanske napore lagano se povlači. Međutim, situaciju u korist Srba okreće uvođenje Druge srpske armije, pod komandom generala Stepe Stepanovića.
Teško je bilo razlikovati seljaka od vojnika (Foto: Distrikt)
Zasluge Vrhovne komande
Već 12. avgusta, kada austrougarske snage prelaze Drinu, počinje napad, pa srpskoj Vrhovnoj komandi ubrzo postaje jasno da će centralni okršaj biti na obroncima planine.
– Naša vrhovna komanda imala je potpunu drugačiju pretpostavku o položajima i planovima austrougarske vojske, pa je u blizini planine bila stacionirana samo Treća srpska armija, brojčano i opremom najslabija, kojom je rukovodio Pavle Jurišić Šturm. U istom momentu, najelitnija Druga armija nalazi se oko Lazarevca – priča.
U noći između 15. i 16. avgusta na obroncima Cera odigrao se ključni susret okupatorske i srpske vojske.
– Ni njihove snage nisu bile usmerene na ovu bitku, pa su i Austrougari napravili grešku. To je srpska Vrhovna komanda iskoristila, pa je delove Druge i Prve armije prebacila marš manevrom. Već su 15. u noć bili na obroncima Cera. Stepa Stepanović, koji je za uspešno rukovođenje bitkom dobio čin vojvode, uvideo je da su ti obronci planine ključna tačka gde bi se bitka mogla rešiti. Naredio je srpskoj vojsci da po svaku cenu moraju da zaposednu najviše vrhove planine Cer – ističe istoričar.
Evakuacija težih ranjenika u bolnice (Izvor: Muzej Jadra)
Stepa Stepanović naređuje da se cerski greben osvoji po svaku cenu, pa u trenutku krize i sam dolazi u prve redove uz reči: „To ne naređujem ja, ne naređuje Vrhovna komanda, to naređuje Srbija. Srbija je noćas na Ceru!“ (Izvor: Vojvoda Stepa Stepanović, Emilo Belić, Narodno delo, 1938, str.128)
U strahovitoj susretnoj bici, u noći između 15. i 16. avgusta na padinama Cera, srpska vojska izvojevala je prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu. Moral austrougarskih trupa je 19. avgusta opao i hiljade vojnika povuklo se u Austrougarsku, a mnogi su se podavili u Drini bežeći u panici. Srbi su 24. avgusta opet ušli u Šabac, čime se bitka zvanično završila.
Komandant Kombinovane divizije Mihajlo Rašić sa štabom (Izvor: Muzej Jadra)
Zvona Bogorodičine crkve u Parizu zvonila u čast Srbije
Uz velike gubitke sa obe strane, bitka na Ceru rešena je u korist Srba. Za deset dana borbe rezultat je bio 3.000 mrtvih i 15.000 ranjenih na srpskoj strani. Austrougarski gubici su bili znatno veći. Bilo je 8.000 mrtvih vojnika, 30.000 ranjenih i 4.500 zarobljenih. Srpska pobeda nad brojno nadmoćnijim neprijateljem i prva pobeda Saveznika u Prvom svetskom ratu stavila je malenu Srbiju u centar pažnje Evrope. Tadašnja štampa navodi da su zvona u Bogorodičine crkve u Parizu zvonila u čast ove pobede, a ni srpski neprijatelji nisu mogli da joj ne odaju priznanje. Novinar Egon Ervin Kiš, kaplar 9. divizije austrougarske vojske napisao je: „Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju!“
Francuski novinar Henri Barbi napisao je: „Istorija Austrougarske je isprepletana sa impozantnim porazima, a vladavina Franje Jozefa je bila plodna u vojnim katastrofama. Ali do danas, stari monarh je mogao da govori da su ga pobedile samo Velike sile, Francuska 1850. i Prusija 1866. Danas je to Srbija, sa desetinom teritorije Austrije, sa desetinom njenog stanovništva, nanela je prvi i odjekujući poraz.“ (Izvor: Balkan 1804 – 1999, Miša Gleni, Samizdat 2012. str.315)
Poljska bolnica, zbrinjavanje ranjenika (Izvor: Muzej Jadra)
Prva saveznička pobeda u Velikom ratu bila je od važnosti za čitavu Evropu.
– To je prva pobeda protiv okupatora, ni na Zapadnom frontu nije još bila ostvarena nijedna pobeda saveznika. Prva velika pobeda narodu je vratila poverenje i podigla borbeni moral. Pobeda srpske vojske u Cerskoj bici odjeknula je širom sveta i učinila da se Srbija još više populariše među saveznicima. Time što je ometen transport Druge austrougarske armije na Ruski front, srpska vojska je izvršila korisnu savezničku ulogu u odnosu na Rusiju. Nakon ovoga, Rumunija je odustala od stupanja u rat na strani Centralnih sila. Posle pobede na Ceru porastao je ugled srpske Vrhovne komande, a Cerska, kao i Kolubarska bitka, proučavane su na mnogim vojnim akademijama širom sveta – kaže Vilić.
Šume u kojima su se vodile borbe (Foto: Distrikt)
Svaki kamen priča priču jednog borca
Grandioznost Cerske bitke je neprikosnovena, ali njoj su, u velikoj meri, doprineli mali i obični ljudi.
– Razmišljao sam šta narod interesuje i postavku sam prilagodio tome. To su životne sudbine običnih ljudi učesnika bitke, koji su zapostavljeni i vremenom zaboravljeni, a dali su izuzetan doprinos i samoj bici i uopšte Prvom svetskom ratu. Akcenat sam stavio na takve ljude i događaje. Tu je priča o tekeriškom peškiru, Momčilu Gavriću, Stanislavu Sondermajeru najmlađem vojniku, koji je tokom bitke poginuo, o jako važnom Gvozdenom puku, civilnim žrtvama, jer preko 3600 običnih ljudi je tokom Cerske bitke izgubilo živote, više civila nego vojnika je stradalo – objašnjava Vilić idejni koncept svog projekta.
Štampa o svečanosti u Tekerišu (Izvor: privatna arhiva)
Mali junak velikog srca
Najmlađi borac u Cerskoj bici bio je Stanislav Staško Sondermajer, dečak, borac. Učenik šestog razreda Druge beogradske gimnazije prijavio se u dobrovoljce, po uzoru na stariju braću. Otadžbinu Srbiju voleo je više od života, kao i njegova porodica.
Preklinjao je da mu se učini čast da uđe u borbeni red. Njegov eskadron 18. avgusta, prelomnog dana bitke, dobio je naredbu da zaustavi prodor neprijatelja kod sela Dobrić. Zaustavili su njegov život u trku dok puca sa karabinom. Posrnuo je i kleknuo. Na rukama od Dobrića do Bogosavaca prenele su ga žene, sestre, majke. Tu su ga sahranile u mali grob, u hladu lipe.
Srbiju je voleo kao veliki (Izvor: Vikipedija)
Peškir koji je spasao srpskog vojnika
Jedna od najlepših priča ove bitke svedoči o moralu srpskog vojnika. Peškir iz devojačke spreme kojim se vojnik Mileta Milutinović iz Sedlara na Ceru 1914. previo, dragocen je eksponat u Narodnom muzeju u Šapcu. Priča počinje od najteže noći Cerske bitke, između 14. i 15. avgusta 1914. godine, u kojoj je i on učestvovao.
– U toj krvavoj noći Mileta, tada borac Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije, ranjen je. On je uspeo da sa obe ranjene noge ode negde oko kilometar, jer je toliko bilo udaljeno prvo selo Tekeriš od padina Cera, i tamo potraži pomoć. Ušao je u jednu kuću, ali nikoga nije bilo. On je iz sanduka sa devojačkom spremom uzeo dva peškira, kojim je previo ranjene noge. Na jednom je bilo izvezeno „Persa Spajića đevojka“. Tako previjenih rana nastavio je dalje sa borbama“- objašnjava istoričarka šabačkog muzeja Svetlanka Milutinović.
Vredan muzejski eksponat (Foto: Distrikt)
Jedan peškir je izgubio, a ovaj po završetku rata doneo kući. Međutim, savest srpskom vojniku nije dala mira, pa je posle nekoliko decenija zatražio od unuka da ga doveze u Tekeriš, na proslavu Cerske bitke.
– Sa sobom je poneo ovaj peškir i potražio je tu kuću. Uspeo je da rekonstruiše gde se nalazila kuća. Međutim, u kući nije bilo nikoga. Persa, Spajića devojka umrla je od tuberkuloze pre udaje, tako da nije našao naslednika, pa peškir nije imao kome da vrati“ – objašnjava istoričarka.
Tako je peškir ostavio u mesnoj zajednici u Tekerišu, odakle je prenet u šabački Muzej.
Iz serijala „NASLEĐE PODRINJA“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Loznice. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
