ШАПЧАНИН, ПРВИ ЈУГОСЛОВЕН КОЈИ ЈЕ ПРЕСКОЧИО СЕДАМ МЕТАРА

Први човек са простора Југославије, који је скоком удаљ прескочио седам метара и постао првак Балкана, био је Шапчанин Драгутин Лазаревић Цакан. Овај “ален камен” шабачке, престоничке и националне атлетике, како га назива ауторка монографије о њему Смиљка Драгојевић Јовановић, у периоду између два рата, колико је трајао његов кратки живот, досегао је неслућене спортске, али и моралне висине, као прави прeдставник шабачког Соколског друштва.

Дечак са улица Баира, обарањем државног рекорда и успесима у готово свим атлетским дисциплинама, обележио је четрдесете године прошлог века. За кратко време, постао је познат читавој нацији и тадашњем Балкану, а своју величину, још једном, потврдио је одлазећи у смрт са својим народом. Годинама касније његов хроничар Радивоје Раћа Марковић запитаће се: “Да ли смо се довољно одужили? Ако то није учинио родни Шабац, ко би други? Ово питање стоји до данас.
Ко је био Драгутин Лазаревић?
Драгутин Лазаревић Цакан (1918-1941) потиче из угледне шабачке трговачке породице. Његов отац Световид, доселивши се из Бруса, радио је у једној од градских кафана, али врло брзо напредује у послу и гради култну кафану “Шаран”. Ускоро постаје акционар хотела “Зелени венац” и познати шабачки трговац. Из првог брака имао је сина Душка, а са Цакановом мајком Олгом, са којом је живео у у кући на Баиру, добио је осморо деце – Милана, Драгутина, Момчила, Јелену, Љубицу, Наду, Споменку и Веру.

Лазаревићи су трговали нафтом и другим сировинама, а на имању су држали четкару и фабрику сапуна, којом је управљао Драгутинов брат Милан док није отишао у Београд. Након Другог светског рата, Лазаревићима је конфискована сва имовина у Шапцу, а породица се настанила у главном граду.

Драгутинов кратки живот стао је у период између два велика рата. Рођен је 15. децембра 1918. године, одмах по ослобођењу, а детињство провео на Баиру. Како стоји у Монографији, Цакан је од детињства био посвећен школи и фудбалу, све док у редовима шабачких сокола, не почне да се бави гимнастиком и атлетиком. У Соколском друштву „Душан Силни“ постаје један од омиљених вежбача Јуре Градова, чувеног гимназијског учитеља вештина и једног од оснивача Соколског дома у Шапцу. Он је у Цакану препознао велики спортски таленат, и свакодневним радом и вежбањем од Лазаревића стварио одличног атлетичара. Успеху је допринела и његова перфектна атлетска фигура, па за кратко време постиже значајне резултате за то време – скок увис преко 180 центиметара, скок удаљ близу 7 метара и 100 метара за 11 секунди.

На Соколском атлетском вишебоју у Београду 1934. године наступа као вежбач Соколског друштва из Шапца и са освојених 215,5 бодова заузима 17. место у конкуренцији од 94 такмичара у категорији вишебоја. Тада, у Драгутиновој 16-ој години, атлетика постаје његов животни пут.

Атлетски див једног времена
Деценија пред рат време је када чланови “Душана Силног”, упркос недостатку реквизита за тренинге, постижу важне резултате. Шабац је тада био запажен по атлетским успесима, а Цакан Лазаревић је предњачио, па убрзо београдска “Југославија” показује интересовање за њега и пред гимназијску матуру 1938. године постаје њен члан. Исте године уписује Правни факултет у Београду, али убрзо одлучује да се у потпуности посвети физичкој култури и уписује Школу за телесно васпитање у Београду, касније Диф, а увелико је реномирани рекордер и члан државне репрезентације.

Спортску јавност изненадио је 15. маја 1938. године, када је на такмичењу у Панчеву скочио 7 метара удаљ, чиме за 2 центиметра обара југословенски рекорд, који је до тада држао чувени југословенски атлетичар Буратовић.
Резултат од 7,17 метара удаљ из августа 1939. у Суботици представљао би нови и неприкосновени државни рекорд, да због наводних техничких недоследности није поништен. Али то му није сметало да освоји титулу првака Балкана 1940. године на Балканским атлетским играма у Истанбулу са најбољим резултатом 7,5 метара и освојеним првим местом у скоку удаљ. Тада је и званично постао први шабачки атлетичар, који је понео титулу првака Балкана.
Дуг је низ његових успеха, што екипних, што појединачних. Редовно је бриљирао у скоку удаљ, увис и у троскоку. Често је наступао и у тиму репрезентације тадашње Југославије. Издваја се његов најбољи скок увис 183цм и спринт на 100 метара за 11 секунди на Светским студентским играма у Бечу 1939.

Чувени новинар Раћа Марковића 1971. године у Гласу Подриња, у фељтону о Цакану, истиче да је са временске дистанце тешко утврдити какве је све резултате Лазаревић постизао, будући да су побројана само најзначајнија такмичења: „При послератном великом успону атлетике у свету и код нас, ти резултати делују доста скромно, али мерени временом и тадашњом вредношћу светске, европске и балканске атлетике, они су за наше прилике значили несумњиве домете веће вредности“, пише Марковић.
Његов таленат сигурно би доживео потпуни тријумф на наредним Балканским играма 1941. године, када је планирао да наступи у десетобоју, најтежој атлетској дисциплини. Међутим, надолазећи рат прекинуо је ову блиставу спортску каријеру у кључном моменту, као и Цаканов живот.

Имао је тек 22 године
Драгутин је рат дочекао са породицом у Шапцу, где долази до страшних прогона и хапшења, па се у јуну 1941. године повлачи у Прњавор, у кућу пријатеља Мила Живковића. Како ауторка монографије наводи, са устаницима шабачког краја Цакана су повезивали школски дани и пријатељства – Шабачку гимназију похађао је заједно са Вером Благојевић, али и као члан Атлетске секције “Југославије” и њен функционер, био је под утицајем партијске организације. „Сматра се да је помагао партизанима, снабдевајући их намирницама, али о томе нема подробнијих информацијама“, у књизи стоји.

У вечерњим часовима 20. августа 1941. године у Шабац је стигла вест да је Драгутин погинуо. Немачка војска ушла је у Прњавор у рану зору тога дана и опколила село. Из кућа су насилно изводили још поспане мештане и водили их ка центру села. Пронађени у дому Живковића, међу њима су били Лазаревић и његова два друга Вулетић и Кукић. Цакан је, након краћег разговора на немачком, осталима саопштио да ће сви бити стрељани.

– Постоје две верзије догађаја – да је Цакана препознао један немачки војник и позвао га да изађе из строја, што је он одлучно одбио, а друга је да га нико није препознао, али да би он, будући да су људи у Цакановој близини сугерисали да покаже легитимацију, која указује на југословенског рекордера и првака Балкана, могао, на основу спортских успеха, издејствовати изузеће из овог страшног колективног страдања. Ипак, оћутао је, поделивши трагедију мештана Прњавора. Свако од преживелих очевидаца овог трагичног догађаја, имао је своју верзију приче, али су све истоветне у једном: Цакан није учинио било шта што би му спасило живот – прича Смиљка Јовановић.

Соко до краја
Уз зид школе у Прњавору извршен је злочин над недужним становништвом: „Лазаревић је био у трећој, последњој групи. После првог плотуна остао је усправан, приликом другог посрнуо је, приликом трећег пао је покошен“, бележи у фељтону „Поносни син слободарског Подриња“ Радивоје Марковић. Наредног дана, мајка Цакановог пријатеља Живковића, у чијој кући их је затекла патрола, сахранила је Драгутина Лазаревића и Николу Кукића на сеоском гробљу, а према сведочењима, тела је увила у шарени мачвански ћилим.

Када се Лазаревићева породица обратила немачкој команди у Шапцу, упућено им је жаљење због трагичног догађаја, и саопштено да би његов живот био поштеђен да се обратио и представио извршитељима. Зато је прича о страдању међународно признатог спортисте Драгутина Лазаревића, прича о љубави према заједници, у складу са моралним начелима тадашњих младих сокола, којима је припадао.
– Интересантно је како један младић од 22 године, у то време реагује. Какав је у том тренутку био његов унутрашњи дијалог?! Људима 21. века је најтеже донети одлуке. А у то време, један млад човек, који је имао одличне физичке предиспозиције и спортске успехе, је човек који доноси одлуку да оде у смрт са својом заједницом. Та дубока хришћанска жртва да са ближњима оде у смрт је изузетна. Доживела сам га као громаду, спортску и моралну – каже ауторка монографије о Лазаревићу.

„Народни издајник“
Смрт Драгутина Лазаревића у спортском свету примљена је са тугом. Чланови Атлетске секције „Југославије“ на атлетском митингу у Београду носили су, упркос прекорима организатора, црни флор у знак жаљења за својим пријатељем и великим спортистом. Међутим, тек јануара наредне године, залагањем атлетских радника и Цаканових пријатеља, његово тело премештено је у породичну гробницу на Доњошорском гробљу, када су породица и суграђани могли да се опросте од њега како доликује.

Након рата одају му почаст у престоници. Атлетски одбор Београда је 1952. године на игралишту “Југославије” поставио спомен-плочу у његову и част Николе Клеута, југословенског рекордера у бацању диска и кугле. Исте године установљен је и „Меморијал Драгутина Цакана Лазаревића и Николе Клеута“. Ово спомен-такмичење прекинуто је 1958. године, а плоча је уклоњена и ни данас није познато где се налази.

Од тада име Цакана Лазаревића почиње да бледи. Чак је и преносни пехар, додељиван победницима меморијала, завршио на огласним страницама интернета, одакле га је, на срећу, откупио Атлетски шабачки клуб.
– Слушајући различите приче, постало ми је јасно да су неки људи били против његовог имена. Никада није експлицитно речено да је било шта његова кривица. Увек је у вези са њим било нешто магловито – он је државни непријатељ, а зашто, то нико не зна – каже Смиљка.

У Прњавор је отишао да би се склонио из града у критичном периоду. Појединци, пак, тврде да је био у вези са партизанима, и на то се позивају када кажу да Цакан нема везе са термином државни непријатељ.
– Једини одговор који се намеће јесте однос према Лазаревићима уопште. Они су већ 1941. напустили Шабац. Ту постоји једна друга фигура изузетно важна у тадашњој држави – муж Цаканове сестре Споменке Радослав Грујичић. Био је заменик начелника Антикомунистичке полиције, човек који је хапсио комунисте, док су други тврдили да их је заправо чувао. Због њега је цела породица носила печат. Цаканова сестра Споменка из овог разлога убијена је у затвору, у ћелији коју је делила са глумицом Жанком Стокић – објашњава Смиљка Јовановић.

У Шабачкој библиотеци чувају се његове личне ствари – медаље, ручни сат и неколико фотографија. Од 2014. постоји и поменута монографија. То је све о Цакану у његовом родном Шапцу.
Професионална инспирација и лична захвалност
Међутим, захваљујући спортској свести и осећању људске дужности појединаца, Цакан није пао у заборав. За оно што данас знамо о Цакановом животу, заслужан је дугогодишњи професор физичке културе у Шабачкој гимназији Јован Кнежевић. За Цакана је чуо на почетку свог бављења атлетиком. Даље, кроз спортско усавршавање и рад, везао је уз себе ово име.
– Почео сам 1949. да се бавим атлетиком, и тада је председник клуба Мика Живановић, нама младим атлетичарима причао о Цакану. Онда сам упознао људе који су га познавали, Драгутинове пријатеље. Од њих сам добијао фотографије, чланке, писма, упознао сам његове сестре и сестрића – прича професор.
О Цакану је слушао од његових савременика и сакупио све што је стало у његове младе 22 године.
– Идеалан у сваком погледу. Југословенски рекордер у скоку удаљ са 7.17 још 1938. године, првак Балкана. Имао је сјајне резултате и сви су га ценили и волели као човека пре свега.На фотографијама се све види – око њега су Шапчани, другари из школе. Југословенски новинар Сергије Лукач, његов колега из Атлетске секције, назива га идеалним човеком и спортистом. Имао је обичај да каже да су „богови са Олимпа послали Цакана“.

Врло важно, професор Јован Кнежевић иницијатор је и меморијала који се од 1996. године у Шапцу одржава у Цаканову част.
– Позвала ме је бивша секретарица Атлетског савеза Србије Вида Видак и предложила ми да организујемо меморијал у његово име, јер Цакан је шабачки ђак. Писао сам Субнор-у и они су допустили, будући да је Цакан био велики спортиста и страдао трагично у фашистичкој акцији – каже.
Али ту се борба овог поштоваоца Цакановог дела не завршава.
– Идеја ми је да градски стадион понесе име Цакана Лазаревића, и тај предлог ћу изнети пред грађане и институције Шапца – најављује Кнежевић.

Без обзира на време, неке професионалне и људске величине, које су надишле оквире родног града и постале национално важне, пре, или у овом случају касније, требало би уз захвалност поставити на припадајуће место. С популарисањем спорта међу младима прави је тренутак да се име Драгутина Лазаревића Цакана чешће чује, а његова животна прича, која поред признања за спортске успехе, заслужује још једно за херојску смрт, поново исприча.

Из серијала „ЗНАМЕНИТИХ ТРАГ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?