Da ljubav ne poznaje granice potvrđuje priča Marije (Aingono) Marković (31) koja se čak iz Ekvatorijalne Gvineje udala u Jadransku Lešnicu, nedaleko od Loznice. Svi su je prihvatili, a kulturološke i jezičke prepreke, posle dve godine života u ovom selu, prevazišla je uz pomoć svekrve.
Marija je savladala poljoprivredne radove (Foto: J. Gubelić)
Iza struka paradajza koji se savio od roda, izviruje Marija. Gusti pramen crne kose talasa u ritmu pokreta, dok ona snažno motikom udara tvrdu zemlju. Vešta je u kopanju, rekao bi posmatrač, ne sluteći da alatku u rukama drži Afrikanka, neiskusna u seoskim poslovima. Motiku je prvi put u ruke uzela pre dve godine kada je iz rodne Gvineje stigla u Jadransku Lešnicu.
“Kopam da i ja imam svoje. Sad ne moram da idem na pijac da kupujem zdravu hranu meni i mojoj deci jer imam baštu. Nije mi bilo lako, ali sam brzo naučila. Kopam i malinu, čupam travu. Sve radim. Sad sam prava domaćica”, priča.
Sa svekrvom se odlično slaže (Foto: J. Gubelić)
Zbog ljubavi prešla je šest hiljada kilometara. Boška, Srbina iz Jadra, upoznala je u svojoj rodnoj zemlji, gde je on na privremenom radu. Bila je to ljubav na prvi pogled.
“Ja sam bila mlada. Išla sam u školu. Kad sam ga videla, odmah sam se zaljubila. On mi je posle pričao o svojoj zemlji. Znala sam da je daleko. Nije bilo lako da odlučim da dođem ovde, ali muž mora da se sluša. Sad sam se navikla”, priča kroz smeh.
Bila je to ljubav na prvi pogled (Foto: J. Gubelić)
Prvo su živeli u Gvineji, ali pre dve godine odlučili su da Marija sa decom dođe u Lešnicu. Kulturološke razlike i jezik samo su kratko bili prepreka. Administrativne poslove koje je radila u Gvineji zamenili su ovdašnji, koji se podrazumevaju na selu. Dvorište puno cveća obogatila je sortama iz svoje zemlje. Uspevaju, kao i ona, bez obzira na različite uslove života. Mariji je u svemu pomagala svekrva sa kojom se odlično slaže.
“Ja sam je naučila da kopa. Juče sam donela motike da naoštim i vidim kako ide i ona i nosi svoje motike da i njih naoštim. Ona sve gleda i uči. Naučila sam je da pravi sarmu. To joj se mnogo sviđa. Moj Boško je rekao kad je krenula ovamo da ništa ne brinem, da ona sve jede. U početku jeste bio problem da se sporazumemo. Kad ona kaže da ne razume, ja počnem da brojim slične reči dok ona ne kaže da je shvatila. Sad nema problema jer ona priča srpski”, objašnjava svekrva Slobodanka.
Svekrva je uči poljoprivredi (Foto: J. Gubelić)
Dok ljubi stisnuta tri prsta, Slobodanka izgovara često ponavljanu reč kojom opisuje snahu: “Super! Ja sam sa njom prezadovoljna. Ne znam da li je ona sa mnom?!”
“Volim te kao Boga, ti to znaš”, dobacuje kroz smeh Marija.
Dolazak ove Afrikanke u Jadar malo je popravio statistiku jer je Jadranska Lešnica poznata po glasu da tamo žive skoro sve neženje u Srbiji, jer u selu od oko 2.500 stanovnika ima više od 250 neoženjenih momaka. Da li zbog toga ili prirodne srdačnosti, svaka mlada je dobro došla, bez obzira sa koje strane sveta stiže, koje je boje kože i koji jezik govori.
Boško je i dalje na relaciji Gvineja – Srbija ( Foto: J. Gubelić)
Sa kćerkama Marinom (4) Maricom (9) i Tacijom (16) Marija uglavnom priča španski jezik, ponekad i francuski, a jedne drugima pomogle su da lakše savladaju srpski. Drugari u školi su oduševljeni devojčicama i rado se sa njima druže.
U njenom vrtu raste cveće iz rodne zemlje (Foto. J. Gubelić)
Boško je i dalje na relaciji Srbija – Gvineja, tako da Marija čeka da se vrati i da ovde nastave zajednički život, jer kako kaže, u Jadru su je svi lepo prihvatili pa je ne muči nostalgija za rodnim krajem.
