Знате ли да је зграду Српске краљевске академије, данас Српске академије наука и уметности, пројектовао архитекта пореклом из Лознице Драгутин Ђорђевић у коауторству са колегом Андром Стевановићем? Ђорђевић, који касније постаје дописни члан Академије, био је и универзитетски професор, а стручно знање стицао је на факултетима у Београду и Карлсруеу. Остварио је пресудан утицај на формирање српског градитељског подмлатка између два светска рата на Архитектонском факултету у Београду.
Породично порекло
Рођен је у Лозници 1866. године, 22. августа по јулијанском календару (3. септембра по грегоријанском). Био је син среског начелника Јована и управо кроз призму овог податка може се посматрати шири контекст његовог даљег животног пута.
Етнолог Марија Шћекић Марковић указује да су међу родитељима бројних личности које су касније оставиле значајан траг у науци, култури, уметности или војсци указују често били свештеници, али и трговци и други имућни људи који су имали свест о значају школовања и настојали да својој деци омогуће образовање и усмере их ка даљем напредовању.
-Кад се анализирају подаци из Српског биографског речника, видите да су очеви великог броја значајних личности углавном били свештеници, а потом и трговци- људи који су имали новца, а пре свега свест да децу школују, образују и усмеравају- каже Шћекић Марковић.
Према њеним речима, тај образац није био везан искључиво за свет академика, већ се може препознати и у биографијама војних лица, песника, писаца и сликара. Управо зато, сматра она, породично порекло и услови у којима је нека личност одрастала могу да буду један од важних елемената за разумевање њеног каснијег животног пута.
Школовање у средњој Европи
Основно образовање Ђорђевић је стекао у Крупњу, док је гимназију започео у Ваљеву, а матурирао у Београду. Две године је провео на Техничком факултету Велике школе у Београду, а студије завршио као стипендиста Краљевине Србије на Техничкој великој школи (Technische Hochschule) у Карлсруеу 1893. године.
Овај одлазак у иностранство био је условљен ширим друштвено-историјским контекстом друге половине 19. века. Програмска ограничења домаћих школа, које су биле уређене по аустријском узору и са обавезним немачким језиком, природно су усмеравала српске ђаке на наставак студија у средњој Европи. У овом општем таласу модернизације Србије, Ђорђевић се прикључује најутицајнијој генерацији српских архитекта који су на немачким политехникама упијали савремене градитељске стандарде. Занимљиво је да је његов савременик Никола Несторовић имао сличан академски пут- он 1893. године одлази на студије архитектуре у Берлин, да би по повратку, три године касније, наставио да ради у Министарству грађевина у истом периоду кад и Ђорђевић.
У Архитектонском одељењу Министарства грађевина Краљевине Србије као подинжењер запослио се у мају 1893. године. Био је ангажован и у Министарству војном где је био задужен за пројектовање касарни. У Министарству грађевина Краљевине Србије радио је до 1905. године, пројектујући јавне школске и војне објекте. Више година био је секретар Грађевинског савета и Грађевинског одбора града Београда, као и комисије за државне техничке испите.
Рад са студентима
Као хонорарни професор на Архитектонском одсеку Велике школе од 1898. предавао је пројектовање зграда. У звање ванредног професора на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду изабран је по оснивању Универзитета у Београду 1905. Доносећи градитељски приступ германских школа у матичну земљу, Ђорђевић и његови савременици постају кључни професори новооснованог Архитектонског одсека. Наставни програм, методе и главне предмете из пројектовања и конструкција Ђорђевић је са колегама у потпуности утемељио на савременом немачком моделу и немачкој научној литератури, трајно обликујући карактер београдске школе архитектуре у духу европског академизма.
Радећи на том Одсеку остварио је пресудан утицај на формирање српског градитељског подмлатка између два светска рата. Приметно је његово избегавање националног стила, у пројектантском и наставном програму на Универзитету. На позицији професора на предмету пројектовање јавних грађевина, упамћен је по либералним ставовима у погледу стилског опредељења студената. У звање редовног професора изабран је 1910. године. Поред предмета јавне грађевине, предавао је и науку о грађи, израду предмера и предрачуна и архитектонске проблеме. Сматран је либералним професором, јер студенте није спутавао у личним истраживањима у стилски некохерентној и разноликој српској градитељској сцени, истиче др Милан Просен, професор историје уметности који се бавио изучавањем његовог рада.
-Сматра се једним од омиљених професора на Архитектонском факултету где је предавао предмет јавне грађевине. Упамћен је по томе што је организовао студентске екскурзије на којима је студентима показивао прилике и архитектуру ван земље- прича Просен.
Стилски рукопис и утицаји сецесије
Уз Јована Илкића, Ђорђевић је обележио зрелу фазу српског архитектонског академизма (1900-1918). Формиран у духу строгог академизма професора Јозефа Дурма у Карлсруеу, ослоњен на немачке прописе градње и предлошке неоренесансног немачког академизма, Ђорђевић је истицао живописна, пластички богато рашчлањена прочеља објеката.
Ипак, примећује Просен у својим ранијим тумачењима, уметничком обликовању архитектонске композиције приступао је слободно, развијајући стил који се удаљавао од крутих норми, што је била одлика и других архитекта у Србији почетком 20. века, насупрот бечким, минхенским или берлинским ауторима који су били бескомпромисно подређени том стилу.
Иако је поштовао строгу хијерархију форме и садржине, посебно симетрију и наглашавање средње зоне грађевине, ауторски концепт није подредио императиву аперсоналне архитектуре. Ублажавао је академску статичност узбудљивим контрастима увучених и истурених форми, светлости и сенке, пуних и празних површина. Масивне волумене оплемењивао је богатом пластиком, најчешће двојних јонских прислоњених стубова, као и хералдичким, симболичким и алегоријским знамењима које је прилагођавао укусу наручиоца.
Бунт који се појавио широм Европе против тврдих канона академизма назван „сецесијом“ утицао је на додатну либерализацију Ђорђевићевог архитектонског рукописа. Најснажнији утицај на актере домаће сцене на прелазу векова имала је Велика светска изложба одржана у Паризу 1900. године. Иако није познато да ли је Драгутин Ђорђевић посетио Париз током трајања изложбе, у свом раду након 1900. године показао је изражену склоност ка декоративним дискурсима и знатно слободнији приступ, прилагођавајући форме намени објеката. У стилу сецесије подигао је три објекта, показујући отвореност за нове идеје и композиционе методе.
Пројектовање зграде САНУ
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1920. године. Иако се Ђорђевићевим избором у звање није темељно бавио, Просен верује да је његово чланство определило коауторство на подизању палате САНУ и присна сарадња са архитектом Андром Стевановићем који је постао академик деценију раније.
Управо са њим је 1895. године сарађивао на пројекту рестаурације манастира Манасија. Њихов најрепрезентативнији заједнички рад свакако је пројекат за зграду Српске краљевске академије (данас Палате САНУ) у Кнез Михаиловој 35, за који су завршне скице предали током 1911. године. Изградња је започета 1912. године, али ју је прекинуо Први светски рат, па је ова велика зграда комплексног решења основе завршена тек 1924. године.
Ђорђевић је урадио решење основе, док је Стевановић пројектовао фасаде и компоновао и конструисао главно кубе. Претпоставља се, каже Просен, да је Ђорђевић приликом пројектовања зграде САНУ био задужен за организацију посла и конструкцију, док се Стевановић бавио просторном организацијом и фасадом. После Првог светског рата радове је изводило чешко предузеће инжењера Матије Блеха. Данас је у унутрашњем простору и садржају зграда знатно измењена. У спољној композицији истичу се складне пропорције делова и целине и преобилна декорација, у којој поред стилских мотива и фигуралних делова, падају у очи и разнолики мотиви сецесије.
-Ђорђевић је пројектовању приступао са извесном слободом каква није постојала код старије генерације академичара, те са појавом сецесије уноси и елементе овог стила у компоновање. Имао је одличну сарадњу са архитектама Андром Стевановићем и Николом Несторовићем, будући да су више објеката пројектовали заједно. Није био тако снажни експонент архитектонске критике као Андра Стевановић, али је био присутан у жирирањима на појединим конкурсима- истиче Просен.
Најважнија градитељска остварења
Ђорђевић је претежно пројектовао јавне зграде (војне, судске, наставно-научне и здравствене намене), успешно је градио двонаменске објекте, подигао неколико капела и надгробних споменика и мањи број једнопородичних приватних кућа и пословних објеката. Бавио се и рестаураторским радом.
Тако је Управа бање Ковиљаче, стара зграда из 1888. године, његовим пројектом претворена у хотелски павиљон, интересантан по свом склопу са средњим делом, приземљем, спратом и бочним приземним крилима. Такође, Старо купатило у Ковиљачи грађено је 1900. године по проученом плану специфичних потреба, репрезентативног карактера у духу академизма са куполом над вестибилом, а пројектанти су били Драгутин Ђорђевић и инжењер хидротехничар Никола Стаменковић.
Међу његовим најистакнутијим пројектима издваја се зграда Универзитетске библиотеке, коју је урадио заједно са Николом Несторовићем. Како наводи Универзитетска библиотека, остваривању идеје о подизању ове установе претходиле су двогодишње припреме и интензивни преговори са Карнегијевом задужбином за међународни мир и различитим институцијама у земљи. Решеност групе професора, пре свих Павла Поповића, Александра Белића и Веселина Чајкановића, и посвећеност првог библиотекара, касније и формално првог управника Универзитетске библиотеке Уроша Џонића, и најзад, залагање дипломате Славка Грујића и његове супруге Мејбел да се обезбеди донација Карнегијеве задужбине, уродили су плодом.
„После свечаног полагања камена темељца на месту које се тада звало Тркалиште, 23. јуна 1921. године, почела је изградња прве библиотечке зграде у Србији- зграде Универзитетске библиотеке у Београду. Догађај је био једна од ударних вести дана и присуствовале су му најзначајније личности Краљевине“, сведочи историјат саме Универзитетске библиотеке.
Просен наглашава да је монументалност овог објекта, који представља Ђорђевићево последње значајно дело, истакнута његовим повлачењем са регулационе линије и истицањем класицистичког портика.
Међу значајним пројектима које је Ђорђевић реализовао истичу се Дом друштва „Краљ Дечански“ (у сарадњи са Милорадом Рувидићем), зграда Друге београдске гимназије, као и монументална Касарна VII пука у Београду, на углу Немањине 15 и Улице генерала Жданова. Ова пространа грађевина, са главном фасадом на широко засеченом углу, грађена је 1907. године у стилу еклектичног немачког ренесанса. Мотиви на фасадама симболички представљају војну намену објекта (оклопи, штитови и други војнички амблеми).
Радове је изводио инжењер Јован Смедеревац. Последњи спрат је дозидан после Првог светског рата, по плановима архитекте Блаже Вукићевића. Тада је зграда додата Министарству војном, а дотле је била једна од првих модерних касарни у Србији.
Посебно место у Ђорђевићевом раду заузимају школске грађевине које је пројектовао у сарадњи са архитектом Душаном Живановићем. Овај ауторски двојац потписује пројекте за две монументалне школске палате изграђене у комбинацији академске архитектуре и сецесије- зграду Ваљевске гимназије и зграду Треће мушке гимназије у Његошевој 15, грађену 1908. године. Београдска гимназија представља карактеристичан архитектонски правац Ђорђевића. Подигнута је на месту раније војне болнице коју је пројектовао архитекта Јан Невола и представљала је једну од првих модерних школских зграда тог доба у Србији. Грађевинске радове на њој изводио је предузимач Васа Тешић.
Рад архитекте Ђорђевића обухвата и приватне објекте.
-Градитељска историја Београда највише жали за његовом зградом Друге гимназије која је била подигнута у Македонској, оштећена током рата, али порушена након њега. У сарадњи са архитектом Душаном Живановићем подигао је зграде гимназије у Ваљеву и Треће београдске гимназије, које се сматрају његовим најзначајнијим објектима уз Касарну VII пука, палату САНУ са Андром Стевановићем и зграду Универзитетске библиотеке у Београду- наглашава Просен.
Тимски рад и значај за архитектонску струку
Многе пројекте реализовао је сарађујући са угледним савременицима Душаном Живановићем, Милорадом Рувидићем, Андром Стевановићем и Николом Несторовићем. Чињеница да је често пројектовао у коауторству са другим водећим архитектама, сматра Просен, може указивати на то да је волео тимски рад и да је био добар сарадник. Ипак, Просен о томе говори са оградом, будући да, додаје, мало знамо о детаљима личне природе из његовог живота да бисмо о томе нешто са сигурношћу тврдили.
Ђорђевић је учествовао на најпрестижнијим конкурсима, а на појединим био члан жирија. Осим у Београду, оставио је градитељски траг и широм Србије.
Његов опус сматра се стилистички и тематски најразноврснијим у архитектури српског академизма почетком 20. века. Неспоран је његов допринос стручној и универзитетској публицистици (објавио је скрипта Наука о грађи 1925. године). Добио је више стручних и високих државних признања. Имао је значајну улогу у консолидацији и специјализацији архитектонске струке у Србији крајем 19. и у првој четвртини 20.века, примењујући најновија средњоевропска стручна искуства. Успешно градећи широм земље подстакао је убрзану европеизацију и модернизацију заосталих регионалних центара.
Пензионисао се на свој захтев 1933. и преминуо 9. априла у Београду исте године.
Извори:
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд
Српска академија наука и уметности (САНУ)
Матица српска, Српски биографски речник
САНУ, Милан Просен, Палата Српске академије наука и уметности
Српска енциклопедија, 2.књига (ИИИ том, 2021), Милан Просен
Завод за заштиту споменика културе (Преглед споменика архитектуре у Србији 19. века)
Универзитет у Београду, Биљана Мишић, „Средњоевропски утицаји на развој београдске архитектуре 1919-1941“
Фотографије: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд, Књигохранилиште
Српска академија наука и уметности (САНУ)
Српска енциклопедија
Из серијала „Дужни великанима“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лозница. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
