Када је 1938. године на десној обали Саве почела са радом фабрика првог југословенског друштва за хемијску индустрију, мало ко је могао да предвиди да ће Шабац у наредним деценијама постати један од кључних хемијских и металуршких центара југоисточне Европе. Указом Краљевине Југославије, из Суботице је у Шабац пресељена фабрика која је име добила по кнегињи Зорки Карађорђевић, супрузи краља Петра Првог Карађорђевића, са капацитетима у производњи сумпорне киселине и плавог камена, у то време највећим на Балкану и један од најреспектабилнијих произвођача минералних ђубрива са фосфорном компонентом на територији СФРЈ.
У почетним годинама пословања изашла је на тржишта Румуније, Бугарске, Грчке и Турске, а упоредо завладала тржиштем тешких хемикалија у Југославији.
Након Другог светског рата, кроз планску индустријализацију, формиран је комплекс који је на свом врхунцу, од краја шездесетих до краја осамдесетих, имао више од 10 хиљада запослених. Из шабачких погона годишње је излазило 700.000 тона мешаног ђубрива и 600.000 тона сумпорне киселине, а сваког дана је део производње железничким композицијама отпреман ка индустријским центрима широм земље. Плави камен „Зорка“ је извозила чак у Кину.
Прича о шабачкој „Зорки“ подсећа на време када су домаћи инжењери подизали индустријске гиганте широм региона, када се из Шапца знање преносило на друге фабрике у Југославији, али и на транзицију и тренутак када је један директор морао сам да стане пред 450 радника који су тражили само право да живе од свог рада.
Алекса Ковачевић на челу „Зорке- Наменске производње“ и „Обојене металургије“ провео је 11 година и три месеца.
-Све то време, за свих 11 година мог мандата, плате су исплаћиване редовно и радни стаж је свима повезан. Никоме ништа није дуговано. У то време, то је био велики успех- подвлачи Ковачевић.
Будући да је у фабрику ушао у тешком друштвено- политичком тренутку, 1999. године, његово руковођење обележили су тешки тренуци. Ипак, памти и период индустријског успона, подједнако као и дубоког пада и сложене прерасподеле капацитета.
Хронологија раста
Све је почело 1938. године премештањем производње из Суботице у Шабац. Уз повољан геолошки и саобраћајни положај, постављени су темељи развоја града као хемијског центра Краљевине Југославије.
Године 1947. основана је Индустријска школа која је школовала кадрове за потребе Хемијске индустрије „Зорка“ Шабац, данас Стручна хемијска и текстилна школа Шабац. Интензивнији развој почиње 1952. године, када је производни обим погона сумпорне киселине повећан на 20.500 тона. Године 1954. почела је производња суперфосфата, а крајем педесетих подигнуто постројење мешаних ђубрива у праху. Захваљујући проширењима и повећању капацитета, после Другог светског рата обим производње достигао је 330.000 тона, да би шездесетих био више него удвостручен- 760.000 тона годишње. Производи су доминантно пласирани на домаће тржиште. Погон сложених ђубрива почео је са радом крајем шесте деценије прошлог века. Интеграцијом са рудником неметала „Тамнава“ из Коцељеве и рудником метала „Велики мајдан“ из Љубовије „Зорка“ све чешће бива називана хемијско- металуршко- рударским комбинатом и преузима одговорност за развој рударства и обојене металургије у западној Србији.
Производња комплексних висококонцентрованих ђубрива погонске јачине 250.000 тона, са осталим погонима минералних ђубрива, чинила је укупан капацитет од више од 700.000 тона годишње.
Златно доба „Зорке“
Право златно доба настаје од краја шездесетих до осамдесетих година. Отварају се Фармација, Минерална ђубрива, Погон пластичних маса и ПВЦ, Боје и лакови, Зорка Опрема, Фабрика плочица и неметала, Бели лимови, уз Базну хемију, Обојену металургију и Заштиту биља које функционишу од раније.
Кључ тог успеха била је унутрашња организација какву, према Ковачевићевим речима, није имао ниједан систем у бившој Југославији.
„Зорка“ је седамдесетих година отворила фабрике у Љубовији, Коцељеви, Владимирцима, Богатићу, Доњем Црниљеву и у Руми и остваривала производњу од око 1.500.000 тона годишње, уз све већи продор на инострано тржиште.
Прекретница у развоју комбината догодила се када „Зорка“ формира сопствени Развојни институт. За разлику од већине тадашњих предузећа која су се ослањала на државни план, Институт је самостално пројектовао и диктирао технологије, инсталације и стандарде квалитета за читав комплекс.
Снага знања
-У време када у целој земљи влада планска економија, „Зорка“ оснива свој Развојни институт који доминантно одлучује шта треба да се инсталира, на који начин и под којим условима. Од 1965. до 1980. године „Зорка“ је устројила систем који је био невероватан. Све је било направљено да може да издржи за сва времена. Није постојало правно, финансијско, стручно, техничко или грађевинско питање које „Зоркини“ стручњаци нису знали да реше. Темељ „Зорке“ је било знање- подсећа Алекса Ковачевић.
У једном тренутку „Зорка“ је, додаје, производила 6.000 тона дневно, само сумпорне киселине 1.450 тона, од чега је 1.300 тона трошено унутар система, а 150 тона ишло купцима. Имала је 10 производних система, а опрема се хватала у коштац са свим текућим проблемима.
-Имали смо врхунске грађевинске, електро, машинске инжењере, технологе, металурге, хемичаре, економисте, правнике, склапали смо међународне уговоре, трговали на Лондонској берзи. Образованост „Зоркиних“ кадрова је била невероватна- наводи.
Почетком осамдесетих „Зорка“ је инвестирала у Фабрику белих лимова, једину у тадашњој Југославији. Крајем те деценије, фабрика је нудила 2.000 различитих хемијских производа, уз производњу: минералних ђубрива, сумпорне, фосфорне и соне киселине, неорганских соли, олеума, средстава за заштиту биља (активне материје), формулације средстава за заштиту биља, производа обојене металургије, органских и неорганских хемикалија, боја и лакова, неметала и грађевинских материјала, као и производњу и прераду пластичних маса, производњу фармацеутских производа, белих лимова и енергетских флуида.
Снага система огледала се у чињеници да су „Зоркини“ инжењери подизали друге фабрике широм Југославије.
-„Зорка“ је имала бољу струку и организацију него било који од великих система у бившој Југославији, што ће, уосталом, и време показати. Кад сам као млад инжењер предводио делегацију у фабрици Натрон Маглај, цело њихово руководство нас је сачекало. Кад сам тражио објашњење, рекли су ми да не чекају мене, него „Зорку“, јер су све што се тамо налази инсталирали, покренули и увежбали управо „Зоркини“ стручњаци. Толико је знање „Зорка“ поседовала- истиче Ковачевић.
Све битне пројекте у држави, од заштите мостова до хидроцентрала, искључиво је радила „Зорка“, јер је „Зорка“ неговала знање, а кад купите „Зоркину“ боју ви сте безбедни, додаје Ковачевић.
За захтевне процесе базне хемије и металургије коришћене су искључиво методе западних компанија, уз ослањање на кадар који је управо у Шапцу стицао практична знања.
Деведесете, санкције и грешке
Иако су осамдесете донеле прве знаке друштвене кризе, главни ударци уследили су деведесетих кроз санкције, губитак тржишта и заустављање производних циклуса.
Како Ковачевић објашњава, систем базне хемије и металургије захтева непрекидан рад. Свако заустављање и поновно покретање пећи и реактора односило је огромну енергију и правило гигантске губитке. На све то надовезале су се и погрешне инвестиционе одлуке донете мимо струке. Погон Неорганске киселине и соли, због великог загађења и лоших одлука, није издржао.
-Један систем, Неорганске киселине и соли, није издржао зато што је био велики загађивач и зато што се седамдесетих година неко одлучио да, мимо Зоркиног Развојног института, убаци Комплекс на 2, Контакт 3 и фосфор на два. Пошто су ђубрива одједном поскупела, мислили су да ће трајно бити тако. Направљена је грешка која је много коштала, губици су постали превелики, а базна хемија се није могла реконструисати како треба- објашњава Ковачевић.
Слична судбина, каже, задесила је и фабрику ПВЦ-а. Иако је представљала пету генерацију врхунске технологије у тој области, хаварије у „Петрохемији“ у Панчеву, која је била главни снабдевач сировинама, уз висок ризик од акцидената, трајно су угасиле ову производњу.
Једанаест година у два погона
Алекса Ковачевић преузима руковођење „Зорком Наменском“ 1999. године, свега месец дана пре НАТО бомбардовања, када у фабрици практично ништа више није радило. Касније, када су сви „побегли“ из „Обојене металургије“ 2003. године позван је да преузме и тај систем и остао до 2012. Укупно је на челу ових погона провео 11 година и три месеца.
-То је већ била дубока криза, када више нико није хтео да улази у то. Преузео сам „Наменску“ пред бомбардовање, реконструисао је, покренуо и увео стандарде који су омогућили да фабрика заживи и радници примају нормалне плате. Међутим, када смо све средили, радници су, користећи тадашње друштвено уређење, затражили повећање плата од 40 процената. Отишао сам 2002. године, а та фабрика се после седам-осам месеци затворила и никада више није радила- подсећа Ковачевић.
Када је прешао у „Обојену металургију“, затекао је систем са модерном технологијом, али застарелом опремом, који је и даље имао изузетан потенцијал. Ковачевић процењује да је у кругу од најдаље 600 до 700 километара било око 70 одсто потребних концентрата, док су се преостале количине могле обезбедити увозом.
-Ми смо 2003. године са партнерима из Индије („Индо Зинц Смелтерс“) успели да покренемо производњу цинка и да је ревитализујемо. Извршена је мала реконструкција која је дала фантастичне резултате. Због сплета околности и небриге државе шта је потребно и на који начин разговарати, престали смо са радом. У то време производили смо робу вредну 300.000 долара дневно, односно девет милиона долара месечно. Док је просечна плата у Србији била 17.000 динара, имали смо раднике који су примали између 45.000 и 50.000 динара- наглашава Ковачевић.
Производња у „Обојеној металургији“ одвијала се без прекида, 365 дана у години, у три смене. Кључна је била технологија. Поред примарне производње за коју је било довољно сировина на блиском подручју, имали су и прераду цинка.
-Поред тога, правили смо легуре. Имали смо ливницу под притиском где смо производили пумпе за бензински систем „Југа“. Промените алат и добијете други производ. То је знање које се стицало деценијама. Ми смо га имали у фабрици и оно је могло да се претвори у производ и новац- напомиње.
Борба за опстанак производње
Ипак, уместо подршке државе, уследио је, како каже, период потпуног неразумевања и погрешно постављеног модела приватизације након 2000. године. Његов утисак је да су државне институције „Обојену металургију“ третирале као обичну локалну продавницу.
-Програм приватизације је био лош и помало неозбиљан. Дошли су људи који нити знају за „Зорку“, нити су икада у њој радили, нити разумеју шта је проблем ни његов узрок. Ми смо доставили све што су нам затражили- кућа „Делоитте Тоуцхе“ је урадила врхунску техничко- економску анализу и експертизу, направили смо пресек стања. У државним секретаријатима су се понашали тако да некад нису знали да ли је дошла „Зорка“ или „Прва петолетка“. Запошљавали су људе који уопште нису познавали материју и нису разумели шта је базна индустрија- присећа се Ковачевић.
Напомиње да руководство фабрике није имало моћ одлучивања у том тренутку.
-Разговор о приватизацији није се смео водити мимо људи који су чинили фабрику. Нико од нас није одлучивао ни о чему. Наше је било само да слушамо инструкције Владе и државних органа и припремамо фабрику за приватизацију. Да се приступало проблему на начин како смо ми предлагали засигурно би биле велике шансе да то опстане- подвлачи.
Прилика да се „Зорка“ постави на стабилне ноге пропуштена је, сматра, у периоду од 1975. до 1980. године. Уместо да се направи модерна фабрика, која је имала све што треба, уложило се у Трепчу и тада је изгубљен корак зато што је новац увек потребан.
Ковачевић се сећа и покушаја да се производња поново подигне у условима када фабрика више није имала ни обртна средства.
-За фабрику цинка треба вам 250 тона нафте само да покренете постројење и ви сте већ у проблему. Само та количина данас вреди око пола милиона евра. А треба вам и концентрат. Држава је изоловала систем и омогућила „Индо Зинц Смелтерс-у“ да проба да ревитализује производњу. Ми смо то успели, подигли искоришћеност и ефикасност система, без обзира на то што није много уложено у ту реконструкцију- појашњава.
Упркос тим резултатима, додаје, умешали су се они који нису довољно познавали материју. Кулминација се догодила када је Ковачевић као директор отворено стао уз раднике, а против решења која су наметала министарства и Агенција за приватизацију.
-Причао сам о тој немоћи… Ви имате најбољи производ, имате тржиште, а неко изнад вас доносе одлуку да све заустави, док су вам руке везане законима. Застрашујуће је када изађете пред 450 људи који хоће и умеју да раде, а ви не можете то да им омогућите. Све је било у рукама државе и Агенције за приватизацију. Имао сам више од стотину таквих састанака, штрајкова и разговора. Тај човек испред вас не тражи ништа осим да преживи и заради хлеб и ви морате то да разумете и да трпите, или немојте бити на том месту. Помагала нам је и Општина. Захваљујући унутрашњим резервама, као и сарадњи руководства и синдиката, успели смо да продужимо живот фабрици много дуже него што би иначе трајао, али крај је био болан- наглашава Ковачевић.
Шта смо све изгубили: Ретки метали, олеум и заштита биља
Услови и околности довели су до гомилања губитака, непажње и небриге.
-То је било ничије, није било титулара, а сам систем који подразумева фабрика захтева знање, дисциплину и одговорност. То је нешто што, ако га добро усмерите, даје фантастичне резултате. И обрнуто- ако нисте довољно пажљиви и брижни, правите грешке, губици су неминовни. Велики број стајања и покретања „Обојене металургије“, саме санкције, довеле су до акумулације губитака. Без обзира на то, држава није требало да гледа околности на које фабрике нису утицале. Они су морали да имају у Агенцији људе који разумеју тај систем. Када имате 45.000 тона цинка, имате легуре, све, нађете се у проблему, а сировине су 70 посто одавде из Србије, вас не може нико да заустави- сматра.
Гашењем појединих „Зоркиних“ погона Србија није изгубила само производне капацитете, већ и део производног и технолошког знања у одређеним привредним гранама.
Прва жртва била је Фабрика за заштиту биља. „Зорка“ је имала строги систем где ниједан препарат није могао изаћи на тржиште док се пуне две године не испита његова безбедност и ефикасност.
Препарати за заштиту винограда и воћа били су, према Ковачевићевим речима, међународни еталон квалитета. Због промена 2000. године и непознавања материје од стране државе, контрола је, сматра, попустила.
Други огроман губитак десио се у Наменској индустрији и Обојеној металургији.
-Ми смо у „Наменској“ производили концентровану сумпорну киселину, олеум, сумпорну киселину за производњу експлозива и чисту акумулаторску киселину. Производили смо и сону киселину без хлора, која је једина по стандардима смела да се користи у термоелектранама за омекшавање воде. Када су касније почели да користе јефтинију сону киселину из производње пластике, почели су да уништавају систем. Исто тако, македонски „Балкан Стеел“ из Скопља дошао је код нас јер нико други није имао киселину такве чистоће за чишћење и не продужава даље корозију- напомиње.
Поред тога, напомиње, нуспроизвод производње олеума била је огромна количина водене паре. Сам приход од продаје те паре покривао је све трошкове пословања фабрике.
Највећи залог будућности лежао је у преради руда цинка, јер су се током тог процеса развијала врхунска знања.
-У тим нашим концентратима имали смо цео периодни систем метала. Извлачили смо кобалт, никл, кадмијум, али и индијум и германијум. Па, знате ли да је данас сиров индијум милион долара по тони, а чист чак пет милиона долара? То су ретки метали који се данас траже. Ми смо имали знање и технологију да то прерађујемо, а све је заустављено- истиче.
Формула новостворене вредности
Упоређујући некадашњу базну индустрију са савременим инвестицијама, Ковачевић прави прецизну економску рачуницу на примеру фабрике ауто- каблова.
-Постоји велика жал, зато што је у „Зорки“ изгубљено знање и капацитет вредан 200 до 300 милиона долара. Мора се разумети шта је стварање нове вредности. Када нова фабрика оствари производњу од 100 милиона долара, њен увоз компонената је 90 милиона долара, па Србији остаје свега 10 милиона. С друге стране, „Зорка Обојена металургија“ је у свом минималном обиму производила 120 до 130 милиона долара, док је 80 до 90 милиона долара била новостворена вредност која остаје у Србији- наглашава.
Детаљан преглед активних система
Према његовој процени, од 10 почетних целина, економски и у погледу капацитета сачувано је око 60 процената, док је 40 процената неповратно пропало.
-Остаци „Зорке“ производе око 700 милиона долара. То је један посто националног дохотка Србије и већи по глави становника за целу територију Града Шапца него што је просек Србије. Од свих великих система у бившој Југославији, „Зорка“ је најуспешнији систем. Задржала је пет својих целина од 10, а 60 посто укупне економске моћи „Зорке“ задржано је у Шапцу. Значи, они су издржали и промену друштвеног уређења и најсуровије тржишне односе, преживели су и сада су веома успешне компаније- истиче.
Према његовом мишљењу, Минерална ђубрива (Елиxир Зорка) су најбољи пример успешне трансформације. Након што је „Елиxир Гроуп“ 2011. године приватизовао ову фабрику, она је постала један од најмодернијих произвођача комплексних минералних ђубрива у овом делу Европе, са извозом који сеже чак до Новог Зеланда.
-Постали су једна од најуспешнијих компанија у Европи. Производе ђубрива таквог квалитета да могу да задовоље тржиште Европе и чак се извози на Нови Зеланд. Они су подигли систем, имали врхунске стручњаке, уложили милионе долара у филтере да се елиминише загађење. Имају врхунску лабораторију и праве специфична ђубрива са микроелементима за сваку воћарску и ратарску културу- истиче Ковачевић.
„Зорка Пхарма“ 2002. године постала је део Хемофарма. Хемофарм је 2006. године добио већинског власника, немачку компанију СТАДА. Производња у Шапцу је модернизована и наставила с радом.
-Трећа компанија, „Бели лимови“, сачувала је производњу и обезбеђује пласман на светском тржишту, радећи успешно у суровим тржишним условима. Четврта компанија, Плочице и неметали (Зорка Керамика), фабрика која је још 1996. године извршила реструктурирање, инвестирала пет милиона долара у технологију и успела да преживи агресивну кинеску конкуренцију која је угушила чак и фабрике у Шпанији и Италији. Ако кажем да је један килограм печене глине скупљи од килограма хлеба, видите шта је „Зоркин“ систем успео да одржи- напомиње.
„Зорку Опрему“ преузела је аустријска компанија БМР 2002. године. Фабрика је потом модернизована и 2004. године поново отворена као БМР-Србија.
-Захваљујући знању „Зоркиних“ мајстора у гумирању и машинској обради, Србија и данас може самостално да одржава комплетна процесна постројења у „Петрохемији“ и Нафтној индустрији Србије (НИС)- каже он.
„Зорка боје“, односно „Зорка Цолор“, приватизована је 2002. године. У јуну 2011. године продата је финској компанији Тиккурила, која је у децембру 2017. године продала акцијски капитал у Србији локалном менаџменту. Фабрика од 16. јануара 2018. године носи име Гудмарк Гроуп.
Град који је живео од фабрике
Историја „Зорке“ не може се одвојити од историје Шапца. Од њених прихода грађени су станови, образовне и установе културе, спортски објекти и друга градска инфраструктура. Само за раднике изграђено је око 3.000 станова, са насељима Бенска бара и Тркалиште.
У „Зорки“ су постојала одмаралишта, спортски колективи, културне установе, а имала је и свој медиј. Посебно место имала је Виша хемијска школа, из које је требало да израсте још снажнија веза фабрике са образовањем и истраживањем.
Ковачевић сматра да је управо та веза могла да буде основа за следећу фазу развоја Шапца.
-Требало је да се овде направи база за примењена истраживања и да се знање преноси даље, технолошким институтима у Београду. Шабац је имао људе, имао је фабрику, имао је знање. Та шанса је изгубљена. Кад изгубите производњу, изгубите и знање које иде уз њу. А када изгубите људе који су тридесет година радили тај посао, не можете само да купите нову машину и кажете да сте вратили фабрику. Машина није фабрика. Фабрика су људи који знају шта са њом да раде- истиче.
Ковачевић је у „Зорку“ ушао у тренутку када је један њен погон практично стајао. Последње године провео је покушавајући да одржи други, са 450 људи који су још знали шта треба да раде. Између та два датума стала је читава једна индустријска епоха- од фабрике која је могла да производи и продаје, до система чије су се фабрике једна за другом издвајале, продавале или гасиле. За Ковачевића, зато, прича о „Зорки“ остаје отворена на једном другом питању- колико је производње и знања Србија могла да има да тај индустријски систем није прекинут.
-За мене је „Зорка“ и даље изнад свих великих система у бившој Југославији. Она је сачувала своју суштину кроз људе и капацитете који су преживели. То је био систем постављен на темељима који се не руше лако, а тек ће се показати колико је знање које смо ту имали било испред тог времена- закључује Алекса Ковачевић.
Извор: Елиxир Зорка „85 година традиције“
Из серијала „Фабрике које памте људе“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
