Постоје места на која се човек враћа и када од њих годинама одлази. Места која остану негде дубоко у сећању, сачувана у мирису земље, звуку трактора, старом алату у дворишту или причи коју је некада слушао од деде. За Дарка Симића, агронома и пољопривредног саветодавца из Шапца, такво место је дедовина у Јаловику, у Посавотамнави. Није је продао. Вратио јој се.
На земљи својих предака подигао је засад шљива, обновио имање и направио мали кутак за живот. Купио је механизацију како би што више послова могао сам да обавља, а између посла стручног сарадника у Пољопривредној саветодавној и стручној служби у Шапцу и рада на свом имању, каже, пронашао је оно што му је недостајало – мир.
„Дедовина се не продаје“, реченица је којом почиње своју животну причу Дарко Симић.
И та реченица код њега није остала само породична изрека.
Обећање деди
Још док је студирао, његов деда желео је да му помогне да започне пољопривредну причу. Тада је Дарко био млад и још није знао на коју ће га страну живот одвести.
„То је обећање деди. Неко ко је он хтео… Док сам студирао, он је хтео тада да ми купи трактор и тако даље. У том периоду био сам млађи мало, па нисам размишљао нешто својом главом. Онда сам рекао: ‘Деда, па не знам где ће ме живот одвести, на коју страну.’ Међутим, ипак ме живот одвео на праву страну. Вратио сам се овде, ресетовао сам се скроз, што би рекла деца, и успео сам да замислим да се бавим воћарством, иако сам ја по вокацији ратар“, прича Дарко.
Оно што је некада била дедовина, данас је поново живо имање.
На две парцеле подигао је засаде са по 500 садница шљиве сорте стенлеј. Ове године воћњак би требало да покаже прве озбиљније резултате вишегодишњег рада.
А Дарко је, како каже, решио да већину посла ради сам.
Трактор као радна терапија
После радног дана у Шапцу, уместо одмора у граду, одлази у Јаловик. Седне на трактор и наставља да ради.
„Чим дођем с посла, ја седнем на трактор. Оно што трактором, механизацијом може да се обави – супер. Оно што ручно мора, наравно, ручно. И верујте ми, не да ми није тешко, него чини ми се, сад ћу да кажем нешто гротесно, ово је нека и радна терапија. Тако да све оне фрустрације током дана овде могу да се испразним и да направим лепу причу“, објашњава Дарко.
Зато је временом набављао и механизацију. Није желео да се његово имање претвори у посао који ће зависити од тога да ли је неко други слободан да дође и уради оно што је потребно. Желео је да може сам – од воћњака до последњег детаља око имања.
И није му важно само да земља рађа. Важно му је и да оно што је наследио остане сачувано.
Плуг који је хранио генерације
У дворишту посебно место има стари плуг. На први поглед, комад пољопривредног алата који је одавно изгубио своју практичну намену. За Дарка, међутим, он има вредност коју новац не може да измери.
„Из пијетета према деди, наравно, овај плуг нема цену. Сад ће бити у фази рестаурирања, односно враћања у неко лепше стање, и изложићу га, наравно, у дворишту да види народ. Јер овај плуг су имали сви, многи га нису сачували. Овај плуг је одхранио много генерација, зато је заслужио да буде сувенир у овом дому.“
Плуг је, каже, радио и деведесетих година, у време санкција, када горива готово да није било.
Управо зато за њега није само предмет из прошлости. Он је сведочанство о времену у којем се живело теже, али се од земље није одустајало.
Дарко верује да би његов деда данас био поносан. Не само због воћњака, већ и због тога што је његово имање поново живо.
„Мислим да би деда био поносан подједнако као и на воћњак свог унука, и на ову његову помоћ. Не би морао сад толико да се финансијски излаже трошковима, али мислим да би био презадовољан кад би он то видео.“
Огњиште које није угашено
На дедовини је направио и малу кућицу. Није то велика кућа, али је довољна да имање поново има оно што је некада било најважније – огњиште.
Ту је и импровизована баштица, неколико места за предах, поглед на крајолик и јутра која, каже Дарко, имају посебну вредност.
„Много се добро осећам, заиста. Мислим, сад кад бих рекао у камеру да ујутру, кад устанем и скувам кафу и седнем у моју неку баштицу, импровизовану овде код кућице моје, тај осећај птица и овај предео, овај поглед… Мислим да не може да се плати“, каже.
У тој реченици можда и најбоље стане оно због чега се вратио.
Није се вратио само да би засадио шљиве.
Вратио се да обнови оно што је остало иза његових предака и да на тој земљи направи простор који ће припадати њему, али и сачувати траг оних који су ту живели пре њега.
Свој на своме
У Јаловику је Дарко и инжењер и домаћин. Његово стручно знање помаже му да разуме земљу, засаде и потребе воћњака, али искуство које носи из породице даје свему томе другачији смисао.
Добро се, каже, слаже и са комшијама. Имање није затворен свет, већ део села и живота који се овде још увек одвија у складу са ритмом земље.
Док шљиве расту, он уређује имање, обнавља стару механизацију и чува предмете који би некоме можда изгледали као заборављени остаци прошлог времена.
Њему нису заборављени.
Јер дедовина, када јој се човек врати, није само комад земље. Она постаје прича о породици, раду, истрајности и припадању.
А Дарко је своју причу одлучио да настави управо тамо где је почела – на земљи свог деде.
У времену када се многа села празне, а њиве остају без оних који су их обрађивали, његов повратак има и ширу поруку: могуће је отићи, школовати се, изградити каријеру и ипак се вратити свом корену.
Не да би се живело у прошлости, већ да би се од онога што је остало наследило направило нешто ново.
У његовом случају – воћњак, кућица, сачувано огњиште и једно јутро у којем се уз кафу чују птице.
И човек зна да је свој на своме.
БОНУС ВИДЕО
Из серијала „Чувају занате и враћају живот селу“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
