Изажањац, јединствена манифестација која више од три деценије чува обичаје везане за завршетак жетве и вршидбу пшенице у Богатићу, и ове године окупила је велики број посетилаца. Уз звуке старе парне вршалице, песму, игру и мирис тек овршеног жита, велики број посетилаца присуствовао је још једном сусрету прошлости и садашњости.
Када би се пре пола века у селу зачуо звук парне машине, за домаћина није било веће радости. То је значило да је стигло време вршидбе и да ће после вишемесечног рада у амбар коначно стићи жито. Од тог зрна зависио је хлеб за читаву породицу.
Данас Мачване тај исти звук враћа у време када се до сваког залогаја долазило тешким радом. Али ово није само прича о хлебу. То је прича о људима који су једни другима помагали, удружени у мобама на којима су делили и муку и радост.
„Моба је начин како се некад опстајало. То је заједнички рад, узајамна помоћ једни другима да се скине жито, да се оврше, да се обезбеди хлеб за следећу годину и није се гледало ко колико има и ко ће коме више помоћи. Било је битно да се заједнички тај посао уради и да се хлеб обезбеди за своју породицу. Моба више нема. Време је комбајна, али ево данас је ово представа једне мобе. Нама су потребне духовне мобе. И ово је данас духовна моба да седнемо у овим турбулентним временима, у овим мобилним временима и да се испричамо једни са другима, да се насмејемо, да овај програм испратимо и уз богослужење да се захвалимо сви Богу за усев који је дао“, каже Обрад Уларџић, председник Удружења „Изажањац“.
За Мачване, Изажањац је много више од очувања старих обичаја. То је оживљавање „духа моба“ и јединствена прилика да се поново окупе, разговарају, присете својих предака и покажу да оно што су наследили не желе да забораве.
Јер, док год се памти начин на који се некада живело, памтиће се и људи који су тај живот градили.
„Жетва је Божија награда и Господ Бог је подарио те плодове и мислим да је то што се дешавало некад имало неку своју тежину у том смислу да се људи окупе, да се друже, да постану ближи једни другима и тако даље. И зато ова манифестација која се сад овде чини, по мени, она нема само општински значај, она има републички значај у том смислу да се гаје и негују неке ствари, наша традиција, наша култура“, каже Зоран Ђорђевић, посетилац из Топлице.
Баш у ту традицију и културу стала је ова парна машина стара више од једног века. Времешна дама, без савременика, и данас ради као сат, захваљујући мајсторима из Богатића који су је вратили на фабричка подешавања.
Њен задатак данас више није да нахрани село, већ да покаже млађим генерацијама како се некада, уз снагу водене паре, из класа добијало највредније зрно.
„Ово је парна машина која је направљена 1913. године. Ми смо је набавили у Ечкој, неке ’91, ’92. године, тако. И онда смо је репарирали, тако да је сада у фабричком стању, каква је била и оног момента кад је изашла из фабрике. Ево, можете се сами уверити да ради беспрекорно“, каже Ђорђе Петровић, металостругар из Богатића.
За њеног власника, Слободана Милићевића, ово није само стара машина. То је успомена на време у коме је човек живео од свог рада, а сваки окрет точка значио да ће на столу бити хлеба.
„Али у селу је поента у томе да се не отуђи, да Мачва има нешто своје историјско. А вредност, то је непроцењиво за мене. То је део моје младости и мојих другара“, каже Слободан Милићевић, власник парне машине.
Налазећи се овде, у сред Мачве, гледајући ова плодна жита, ове плодне њиве, не може човек да се отме утиску а да не примети да је сам Господ Бог створио то семе за живот човеку овде на земљи.
Цео процес вршидбе морао је да има и људе који су непрестано надгледали машину. Није било аутоматике – све је зависило од човека, његовог знања и искуства.
„А цео процес кад се врше мора да има два ложача на смену. Слама се ложила, демонстрираћемо и ово, па ћете забележити. Сламу жене довлаче, ту се свира и оне, два ложача на смену раде. Један мора да надгледа казан, јер ту нема ништа аутоматско. Ил’ је спао каиш, ил’ треба да се пусти вода. То је било тако, није било аутомата никаквих, ни дан-данас нема, то је све човек радио. Око машине је било најмање 25-оро“, каже Обрад Дрмановић, члан Удружења „Изажањац“.
Мирис тек овршеног жита, звук парне машине, песма и игра и ове године окупили су људе из различитих крајева Србије.
„Ово је изненађење за њих. Сви су баш у чуду: „Шта је ово?“. И баш је дивно. Ово је добар гест. Малопре сам приметио да она у ствари функционише, и то је дивно и да се покаже деци да то није радио комбајн „Клас“, већ нешто што је било претеча „Класа“ . У сваком случају, нешто предивно. Баш сам поносан и почаствован што смо овде у вашем месту“, каже Михајло Ђокић, гост из Бијељине.
На Изажањцу су наступили млади фолклораши из Црњева, који су извели игре из околине Пирота, као и певачке групе из Бадовинаца и Дубља. Посебан музички печат манифестацији дали су Душан Госпавић, уз хармоникашку пратњу Владимира Боровића. Посетиоци су имали прилику и да погледају изложбу слика Драгана Мартиновића, која је додатно обогатила културно-уметнички програм.
Јер, док се у пољу поново чује вршалица, не оживљавају само стари обичаји. Оживљавају успомене на време када су се људи више ослањали једни на друге него на машине.
И можда је баш зато Изажањац много више од манифестације. Он је подсећање да хлеб није настајао само од зрна пшенице, већ и од заједништва, труда и добрих људи који су знали да је најлакше радити онда када нико није сам.
Из серијала „Људи равнице“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
