Лекар који је са српском војском прошао Албанску голготу, лечио рањенике на Крфу, био одликован за храброст и постао један од најбогатијих Шапчана, истовремено је био и власник једне од најпознатијих градских кафана – „Делиграда“. Данас мало ко зна да се иза овог чувеног кафанског имена крије животна прича др Михаила Петровића, човека који је оставио дубок траг и у медицини и у историји Шапца.
Кафана „Делиград“ носила је име по славној бици Карађорђевих устаника, а налазила се у некадашњој Артиљеријској улици, која је 1923. године преименована у Улицу Владе Јовановића. Када је шабачка општина те године променила називе 17 улица, „Делиград“ је већ био познато место у граду.
На истом месту налазио се све до друге половине 20. века. После Другог светског рата више није имао стару намену- неколико година служио је као магацин и столарска радионица Народног позоришта, а 1957. године је срушен. Три године касније на његовом месту подигнута је троспратна зграда са 15 двособних станова. У приземљу је била продавница официрске одеће, конфекције и текстилне робе Трговинског предузећа „22. децембар“ из Београда.
Лекар који је прошао албанску голготу
Др Михаило Петровић рођен је 16. јула 1879. године по старом календару у породици шабачког трговца Николе Петровића. Медицину је завршио у Грацу 1904. године, а већ наредне године почео је да ради као лекар шабачке општине.
Са др Андром Јовановићем отворио је прву општинску амбуланту у Шапцу, која је почела да ради новембра 1906. године. Међутим, његов професионални пут убрзо су променили ратови.
У Првом балканском рату био је поручник и добио Сребрну медаљу за храброст. У Другом балканском рату имао је чин капетана друге класе и носио је „Крст милосрђа“. У Првом светском рату одликован је Орденом Светог Саве ИВ реда за заслуге стечене у рату.
Као трупни лекар другог позива ВИ пука Дринске дивизије прешао је Албанију са српском војском. После доласка на Крф наставио је службу, а од марта 1916. године радио је као ординирајући лекар централне амбуланте болничке чете Моравске дивизије.
До краја рата добио је још признања. Одликован је Златном медаљом за ревносну службу, а исто признање добио је поново 1918. године. Крајем 1920. године имао је чин санитетског мајора, а од новембра 1923. године био је носилац Албанске споменице.
Кућа, ординација и „Делиград“
После ратова др Михаило Петровић наставио је рад у Шапцу. Краљевим указом од 14. фебруара 1920. године постављен је за секундарног лекара Окружне болнице, а исте године постао је и хонорарни лекар шабачког гарнизона.
Када је 1. децембра 1920. године почела да ради дерматовенеролошка амбуланта, постао је њен први шеф. Од 21. новембра 1923. године до болести и преране смрти руководио је Одељењем за кожновенеричне болести. Унапређен је у чин санитетског пуковника, а 1926. године добио је још једну Златну медаљу за ревносну службу у рату.
Његов грађански живот био је подједнако занимљив. У Улици Владе Јовановића број 3 имао је кућу у којој је живео и ординацију, а поседовао је осам плацева са кућама и у другим деловима града. Био је власник хотела „Централ“, више дућана, магаза, подрума, књижара и златара, као и кафане „Делиград“.
Имовина др Петровића процењивала се на око два и по милиона тадашњих динара, без акција и хартија од вредности. Велики део иметка тестаментом је оставио у добротворне сврхе.
У првом браку са Зорком Гудурић из Обреновца имао је троје деце- Николу, Твртка и Олгу. Са другом супругом, професорком Шабачке гимназије Јеленом Пешић из Бингуле, имао је сина Слободана.
Др Михаило Петровић умро је 27. новембра 1928. године и сахрањен је на Доњошорском гробљу.
Последњи дани породичне кафане
Судбина „Делиграда“ после Другог светског рата везана је за судбину породице Петровић.
У документацији Градског народног одбора у Шапцу сачувана је преписка Николе Петровића, старијег сина др Михаила, који је почетком 1949. године затражио дозволу да прода свој део кафане.
Никола Петровић тада је био мајор Југословенске армије и „члан Катедре гађања“. Живео је и радио у Сарајеву, а у молби је навео да је пре рата живео у Београду, где га је Гестапо ухапсио 1942. године и интернирао у Норвешку. У Југославију се вратио септембра 1945. године првим транспортом.
Навео је да му је у заробљеништву нарушено здравље, да је добио „чир у стомаку“, да је имао породичне обавезе и да је морао да брине о болесном тасту.
У својој молби написао је:
„На продају куће се нисам одлучио из неких шпекулативних разлога и намера, него само због тога да ликвидирам материјалне тешкоће.“
Градски народни одбор у Шапцу у почетку није прихватио његово образложење, сматрајући да са својим примањима може да издржава породицу. После жалбе Министарству комуналних послова, предмет је враћен на поновно решавање, а продаја „Делиграда“ одобрена је тек 23. фебруара 1950. године.
Последњи запис о „Делиграду“ сведочи о времену у којем се променио однос према имовини, наследству и људима који су је стварали. Само две деценије после смрти др Михаила Петровића, његов син Никола морао је да тражи дозволу да прода део очевог наслеђа. Тако је од кафане која је носила име славне битке остала архивска преписка о једној шабачкој породици и њеној промењеној судбини.
Извор: Стана Муњић и Славко Богојевић „Приче из Рабаџијског шора“
