„У новембру 1930. године, у Шапцу је основана Живинарска задруга, коју је сачињавало 50 чланова. Задруга је од Општине добила пола хектара земљишта, на коме су подигнути кавези и задружна зграда. Земљиште је Задрузи додељено на крају Улице Војводе Мишића, где је тада било поље. По томе је касније читав овај крај града добио назив Живинарник“ (Дејан Живановић, Два века модерног Шапца, стр. 131)
Без јасних обележја града, па чак и осећаја да сте у његовој близини, а свега неколико стотина метара од центра Шапца- тако је Живинарник изгледао пре нешто више од пола века. Пулсирао је спорим ритмом, све док није почела градња која ће га трајно променити. Од задружног земљишта на крају Улице Војводе Мишића потиче назив насеља, а прича о том крају почиње тек у сећањима људи који су у њему живели.
Добривој Савић један је од сведока тог развоја. Одувек на истој адреси, али не и истог назива. Највећа улица у том делу града када се доселио била је Мишарска. Ишла је из данашње зоне Жике Поповића и кривудала кроз простор, о чему сведочи необичан положај појединих старих кућа у Норвешкој улици. На парцели под бројем два почели су да зидају дом. Имао је десет година када је почео да живи у њему, а доселио се из Војводе Мишића, где су му отац и деда, пореклом из Румске, живели пре рата.
Сећања на крај који је некад био на ободу града
Када су стигли, каже, околина је изгледала потпуно другачије, звала се Шипурске ливаде и готово да није било кућа. Крај Шапца се завршавао код Војводе Мишића са једне стране, а са друге код Проте Смиљанића, пружајући се до бивше Војне болнице, данашње Треће здравствене станице.
-Овде смо се ми први доселили. Кад нас питају где живимо, кажемо трећа кућа од Шапца- сећа се Добривој, који сада има 83 године и иза себе четири деценије радног стажа у „Зорки“.
Свуда око његовог плаца биле су велике парцеле од по двадесет- тридесет хектара, њиве под кукурузом и репом, а свега десетак породица живело је до Улице Милоша Поцерца.
Простор је пресецао канал, формирала се бара, па се често није могло прећи и мештани су се сналазили како су могли.
-Нисмо могли да пређемо туда, па смо ишли около преко Тркалишта. Слично је било на путу до школе. Уместо да прескочимо канал, сви заједно упаднемо у њега. То нам је била занимација- прича.
Мрежа канала тада је представљала својеврсну границу града. Један од њих ишао је од Војне болнице. Следећи је био у улици Штефице Косјер и пружао се према Летњиковцу. У то време у кући није било струје, па су се просторије осветљавале петролејским лампама. Школа је већ почела, а детињство је проводио у полумраку. Тако су живели годинама, тек постепено добијајући услове какве данас подразумевамо.
-Нисмо имали струју дуго, можда сам и пошао у Хемијску школу док смо још кућу осветљавали лампом- истиче.
Преко пута данашње Селове школе (данас ОШ „Јеврем Обреновић“), у том тренутку пољане на којој су играли фудбал, почеле су да се зидају куће, а Сава је при великим изливањима знала да дође готово дотле. Уместо добро познатог парка била је ливада. У крају су се гајиле патке и гуске, које су деца хранила, а зими су дани пролазили у игри по двориштима, њивама и на леду. Највише се пешачило или возило бициклима.
-Зими се санкање и клизање на леду подразумевало, посебно према Летњиковцу, где тада није било ниједног бора. Уживали смо у сваком тренутку- каже Добривој.
Ишао је у Јанкову школу, а у одељењу је било много деце. После часова, учило се заједно.
-Био сам други- трећи разред основне. У једном одељењу је било четрдесеторо деце. Сви се скупимо код једног друга и учимо заједно градиво- наводи.
У близини Добривојеве куће викендом је радио биоскоп на отвореном, где су се гледали филмови, што је за тадашње становнике било несвакидашње искуство.
-Пуштали су филмове „на траку“ и то је био догађај за цео крај. Не сећам се шта је било на репертоару, али знам да је долазило много људи и да је то било једно од већих окупљања- каже.
Канал који је пролазио кроз крај затрпан је тек касније, највероватније, каже, у време изградње Топлане, а преко некадашњих бара постепено су се формирале улице. Жике Поповића постала је једна од најдужих. Први радови на асфалтирању улица, извођени ручно, привлачили су велику пажњу. Ништа није било као данас, а мештани су са чуђењем посматрали цео процес. Воду и канализацију сами су доводили до својих кућа.
-Копали смо све сами, преко целог плаца, ручно, дубоко кроз земљу, како бисмо дошли до квалитетније воде- објашњава Добривој.
Крај, претежно пољопривредан, добија нови карактер.Макадамски пут и један турски мостић, како прича, водио је према индустријској зони. „Зорка“ је узимала плацеве и зидала зграде у којима данас живе бројне породице. По завршетку Хемијске школе 1962. године и сам се запослио тамо. Чврсто је одлучио да неће, као раније до школе, ићи пешке.
-На паркингу фабрике у једном тренутку било је и по 3.000- 4.000 бицикала. И ја сам га купио кад сам се запослио од прве плате, преко синдиката. Радило се у три смене, са хемикалијама, загађење је било велико, а дим од испарења ђубрива често се надвијао над градом- додаје.
Слободно време проводило се на Тркалишту и утакмицама „Мачве“, где су трибине биле пуне.
-Ишли смо на трке и на „Мачву“. Свуда се плаћао улаз, али смо се као клинци сналазили, дамо један другом „лоповске“ и прескочимо ограду. Стигне нас полицајац, па пендреком по задњици. Тад су трибине биле пуне и сви на ногама, навијало се са великим жаром- прича Савић, присећајући се времена када је све било једноставније, али и пуно живота.
Навијачи са Живинарника свим срцем бодрили су и Раднички, стациониран на месту данашње аутобуске станице. Управо ту, у непосредној близини, било је и издвојено одељење Јанкове школе које су похађали неки ђаци из тог краја.
Градња која је мењала лице насеља
Долазак професора историје Миомира Урошевића као четворогодишњака у комшилук догодио се нешто касније него породице Савић, али је обележен сличним призорима. У Улици Војислава Илића дочекале су га слике правог сеоског амбијента- поља и кукурузи, а средином улице канал ширине седам- осам метара.
-Паралелно са садашњом Моцартовом улицом, некада Тике Манојловића, ишао је канал, широк десет метара, према Летњиковцу. Било је и других, правилних и дубоких. Баш су служили сврси, сабирали воду- прича.
Ливада на ободу града тек је требало да постане место живота, па се испресецан простор постепено преобликовао у насеље. Кућа оца Обрада, подигнута средином педесетих, била је једна од првих у низу у насељу у настајању. Бака, дошавши да види место, није крила разочарање са неверицом гледајући около.
-У кукурузима си узео плац, могао си и у Крнулама остати- присећа се са осмехом њених речи упућених оцу, које су у том тренутку деловале сасвим оправдано.
У тренутку кад су дошли, сви у тој линији су узимали плацеве и убрзо почиње интензивна градња. Цео крај је попримио изглед активног градилишта, умногоме захваљујући „Зорки“. Свуда около се зидало и копало. Постепено, насеље је добијало препознатљив изглед.
-„Изградња“ је успешно пословала, имала је 1.300 запослених. „Зорка“ Шабац је била моћна индустрија. Омогућавала је људима сигуран посао и кредите, па су се читаве улице подизале одједном, и до 200, 300, па и 500 кућа у кратком року. Тај талас градње оставио је и данас видљив траг- приземне, плански грађене куће, сличних основа и распореда- сматра он.
Некадашња калдрма у Улици Жике Поповића и данас је, верује, испод слојева асфалта.
-Сећам се да су над Улицом Војводе Мишића стражариле тешке липе које су биле у два реда све до Гимназије Красила је неизоставна калдрма, она права, обла, турска, која је била потаванисана. Под точковима запрега клопарала су кола, па је, кад сељаци иду на пијацу, одзвањао цео град- каже Урошевић, подсећајући да је пијаца Живинарник изграђена касније, те да су сви они ишли на велику пијацу у центру, где је данашња Тржница.
„Зелена пијаца, смештена иза зграде Тржнице, пресељена је 23. октобра 1964. године на локацију у Улици Жике Поповића, где је већ био припремљен нови тржни центар са самоуслугом и уређеним простором за пијацу,“ наводи мастер историчар Дејан Живановић у својој књизи „Два века модерног Шапца“.
Почетак правог урбаног живота обележила је изградња данашње Основне школе „Јеврем Обреновић“. Радило се ужурбано, уз звук чекића и варница које су осветљавале ноћ. Завршена је 1961. године. За децу из краја то је био крај пешачења до удаљенијих школа.
-Градња је трајала непрекидно. Као дете сам слушао варење до касно у ноћ. Радили су да што пре заврше, јер су деца до тада ишла у друге школе, углавном Лазину или Јанкову, поједини и у издвојено одељење код старе штампарије, на месту где је „крај града“- потврђује и Урошевић.
Детињство и обичај „клања свиње“
Неки мештани кажу да је прва атлетска стаза у Шапцу била управо у ОШ „Селе Јовановић“. Црвена шљака, дужине око 200 метара, сведочила је бројним такмичењима. До школске ограде (ОШ „Јеврем Обреновић“), где је сада приватна кућа, био је вртић.
-Тај вртић је нестао почетком седамдесетих, али је остао у сећању као симбол једног безбрижног времена, када је читав крај био велико игралиште. Изнајмљивали су се бицикли, а деца су учила да их возе око зграда. Ту су били рингишпил, чамци, разне справе- наводи Урошевић.
Тек са постепеним увођењем инфраструктуре, насеље почиње да добија јаснију дефиницију. До краја шездесетих свака кућа је имала бунар или пумпу. Увођење водовода било је прекретница ка модерном животу. Уследила је канализација, па асфалт и улице које су до тада биле само набијени слој камена добиле су свој коначан облик.
-Воду смо добили 1969. године. Грађани су са државом радили и делили трошкове по принципу „два на динар“, тако нешто. Људи су се до тада углавном купали у коритима, у посебним просторијама. Мој отац је направио купатило шест година раније. Чак су нам се и чудили због тога, али смо зато, кад је вода стигла, први били спремни- прича он.
Занимљиво је да су становници више поверења имали у комшије него у месаре. Суботом се знало код кога се у комшилуку коље свиња и сви су ишли да пазаре унапред договорено.
-Цео крај је, практично, учествовао у том догађају и увек је тај посао био поверен квалификованом месару. Мајка ме пошаље са јасним упутством, а он ми каже: „Ево, ово је за вас.“ Све је било уписано, знало се унапред ко је шта наручио- прича, враћајући се у дане када комшилук посебно живне од звецкања посуђа и муштерија у редовима.
Људи су држали свиње и живину, а упркос називу насеља, његов утисак је да је више живине било мање. На посао су углавном ишли мушкарци, а жене остајале код куће. Са развојем града и то се мења, па се и оне све чешће радно ангажују.
-Жене су биле првокласне домаћице, веште да од мало направе довољно за целу породицу. Моја мајка је завршила средњу економску школу, била је чиновница, али је могла ни од чега да направи ручак за све- подвлачи.
Парк у непосредној близини његове куће дуго је био запуштен, обрастао у растиње и дрвеће.
-Није имао садашњу форму, нико га није одржавао, ни косио траву, нити је било клупа. Временом је сређен и данас уживам кад прођем кроз њега. Не знам како је изграђен, али знам да је одувек постојала замисао и идеја да ту буде- додаје Урошевић.
Верује се да се парк формира крајем шездесетих година, а крајем седамдесетих, како се сећају неки становници, бушена је артерска вода. Дуго се, кажу, расправљало, да ли ће на том месту ипак бити куће са „друге стране улице“, али је одлука превагнула у корист зеленила. Спомен- биста Жики Поповићу је, према записима, откривена 1961. године.
Сећају се и Бате кочијаша, рабаџије који је имао увек добре коње. Једини је долазио са запрегом да довезе огрев, јер је терен био блатњав и тежак за кретање. Угаљ се масовно куповао тамо где је данас „Аман“, преко пута је било велико складиште, а све се довлачило ручно или запрегом.
Дом Месне заједнице- центар окупљања
Некада је, додаје Урошевић, месна заједница Живинарник имала 11 хиљада становника. Град је растао, али се дуго живело једноставно.
Како истиче, Живинарник је био „ливада пред градом“, чак није било ни салаша. Упркос развоју, никада није био место великих дешавања. Изузетак су свирке у Хард Роцк- у које памте и млађе генерације. Живот се, ипак, и данас одвија у центру Шапца.
-Имам обичај да кажем да је ово „спаваоница“ града. За све остало ишло се у центар- у библиотеку, у кафану, на корзо… Једно од места окупљања био је стари Дом Месне заједнице, где су људи одлазили да гледају телевизију у време када је то била реткост. Први телевизор је у мојој кући био 1966. године, а у Дому 1961- 1962. Комшије су заједно гледале три програма ТВ Београд, слушали смо добру музику, гледали утакмице, а тих година су се почеле снимати добре хумористичке серије са Чкаљом, Мијом Алексићем, Бранком Веселиновић- сећа се.
Стари Дом, мала приземна кућа, налазио се код Малог парка, а његовим рушењем уступљено је место за данашњу зграду.
Са људима, навикама и неминовшћу развоја, мењао се и живот. Урбанизација је избрисала ливаде, баре и земљане путеве, а пољане уступиле место кућама и зградама. Град се проширио далеко изван некадашњих граница и Живинарник је постајао његов део. Неколико деценија касније, тешко је замислити како је све изгледало када су се кроз овај крај пружали канали, а између њива тек пробијали први путеви, али стари мештани причом граде оно што је време срушило или затрпало. Живинарник и данас у себи чува оно што се теже бележи- живот који је израстао из ничега, и трагове који, и када нестану са земље, остају у људима.
Антрфиле
Дом Месне заједнице- све на добровољној бази
„Дом МЗ „Жика Поповић“ изниче крајем шездесетих, на Живинарнику, баруштини коју затрпаше за још једно насеље. Отварање у слављу. Сјатило се васцели Шабац. Дом лепо осмишљен, велика сала, пространа бина, библиотека, кухиња, нуз просторије, неколико атељеа за уметнике из овог краја, у то време, помно је слушан Радио Шабац, тако се знало који су филмови на репертоару ‘Код Жике’. Ја сам имао информацију из прве руке, радио сам у ОШ ‘Sele Јовановић’, близу Дома. У Дому све на добровољној бази. Нико није рекао: Нећу! И ми, просветари са ученицима“ наводи Иван Глишић у књизи „Шабац моје младости“.
Додаје да су у МЗ „Жика Поповић“ постојале и почасне улазнице за најлепша дворишта и најбољу децу Живинарника, да су одржавани и сусрети Месних заједница из свих република и покрајина. Долазили су фолклорни ансамбли, аматери сликари, песници, глумци, рецитатори, а славље је трајало целе недеље. Напомиње да је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих Шабац захватила „панкоманија“, те да су у складу са тим организоване и свирке.
„Између Дома и школе простирао се најбољи полигон у Србији, за обуку младих у саобраћају. У овој Месној заједници и велики парк, с артерском водом. Ту смо суботом имали друштвено- користан рад, уз приредбе на отвореном“, присећа се Глишић.
