Шабачки крај годинама важи за једно од највећих подручја под јагодом у Србији, са производњом која се простире на чак 1.500 хектара. Ових дана у Поцерини је берба у пуном јеку, а њиве су пуне сезонских радника. Међу берачима су и млади и старији, јер када стигне род, најважније је да се плодови оберу на време. За многе је ово додатна зарада, а за вредне домаћине попут браће Глигорић – начин живота и борба да остану на својој земљи.
Њиве у Поцерини ових дана пуне су сезонских радника, јер је јагода, по којој је овај крај познат широм Србије, стигла за бербу. Овде нико не пита за године – важно је само да се плодови оберу на време, па међу берачима има и младих, али и оних који су већ закорачили у седму деценију живота.
– Кад имаш стрес, не можеш ни да радиш како треба. Ја мислим да идем у дневницу откад сам постала пунолетна. Тако је, кад мораш – мораш – каже Цвета Барић.
Неки раде јер морају, а неки јер то желе, попут породице Радосављевић из Лознице, чији чланови сваке сезоне заједно одлазе у бербу воћа.
– Може лепо да се заради. Потрошићемо на излазак, дружење и слично. Мени ово није тешко, чак ми се и свиђа – прича Леонардо Радосављевић.
Тако размишља и његова сестра.
-Имам седамнаест и по година, а већ девет година берем јагоде – каже Јелена Радосављевић.
Дневница се креће око 5.000 динара, а уз разговор, дружење и музику време брзо пролази.
– Дружимо се, причамо, пустимо музику и онда све иде лакше. Дан брзо прође – додају берачи.
Тако је сваког пролећа и на имању Глигорића. Браћа Вук и Урош одлучили су да остану на својој земљи, где су на једном хектару засадили јагоде. Вредни и честити, не жале се ни када род подбаци, ни када је цена нижа од очекиване.
– Ове године род је бољи него претходних. Имамо око седам и по километара или око хектар. Квалитет је добар и генерално смо задовољни, па настављамо да радимо и даље – каже Вук Глигорић.
На почетку сезоне килограм су продавали за 200 динара, док је сада цена око 160. Захваљујући квалитету, који је резултат рада, труда и посвећености, јагода са њиховог имања завршава и на иностраном тржишту.
– Цена би могла да буде мало већа. Неких 200 динара је минимум са којим бисмо били задовољни и где би рачуница била права – да можемо да уложимо у нов засад, покријемо трошкове и да остане за живот – објашњава Вук.
Упркос свим изазовима, ова млада браћа остају у Варни, месту у ком су рођени и где су живели њихови преци.
– На селу ми је лепше. Имам свој простор, чист ваздух и мир. Деци је овде лепше, имају двориште и слободу. А важно ми је и то што сам свој газда, што немам надређеног – каже млађи од браће Глигорић.
А највише им значи тренутак када убирају плодове свог рада, свесни да им земља враћа онолико колико су јој дали.
