Камичак није само име шабачког насеља- то је прича о животу уз мирну речицу, некада крвоток овог краја, данас скривену бетоном. Назив је остао, а са њим и дух људи који су га обликовали у центар сусрета, заната, трговине и боемског живота. Преко Камичког моста прелазили су путници и роба, а сваки корак одражавао је ритам града.
Сећања хроничара
Тај ритам предводиле су занатлије и трговци, а данашње улице чувају атмосферу старог Шапца и носе је као иметак који подједнако припада свима са камичком адресом. Богдан Секендек, шабачки историчар и хроничар, аутор књиге „Камичак којег више нема“, бележи сећања на људе који су ставили печат на карактер овог дела града- од песника и музичара до оних који су својим гласом и причом дочарали живот насеља.
Према сећањима хроничара, породица Цицварић је својим музицирањем обележила кафанску и градско- боемску сцену, а имена бројних музичара уткала су се у сећања на некадашњу варош.
Камењак, назван по каменој калдрми, био је тесно повезан с Камичком- делили су школу, гробље и свакодневницу.
Део града под именом Камичак имао је много радњи, кафана и кућа на простору који су тада звали Мала Митровица. Радње су се низале до улице, а станови простирали у дубину дворишта. Више генерација и породица делило је један простор, па се о свакоме све знало. Тако су настајали и аутентични надимци који су откривали занат или карактер. Већи део улица био је поплочан турском калдрмом.
На простору Мачванске пијаце, на месту старе аутобуске станице, а сада Нове робне куће, налазио се Житни трг. Највише је било бакалница где се куповало, нарочито пред велике празнике, на рабош, а касније, по предаји жита, отплаћивао дуг.
Како је насеље расло
Име Камичак води порекло од истоимене речице која је мирно протицала ка Мајуру, а крајем седамдесетих година 20. века затворена је из хигијенских и урбанистичких разлога. Њено постојање оставило је неизбрисив траг у настанку насеља.
Развој Камичка почиње у првој половини 19. века, када се Шабац ширио изван дотадашњих граница. Простор преко Баира, касније назван Нова чаршија, био је једна од првих зона ширења града, а потом је уследила и десна обала речице према Мајуру. Изградња Камичког моста омогућила је везу града са Мачвом. Са растућом трговином расла је и потреба за повезивањем са центром града. Истовремено, сви путници који су долазили из Мачве морали су проћи преко чувеног Камичког моста и осетити мирис свежег печења и дима из ковачница.
Чесма и две луле- ритуал свакодневнице
Предања кажу да је у близини моста постојала мала артерска чесма са две луле из којих је текла вода, место где су се мештани окупљали да се освеже и размене вести. Разговори су под великим фењером некад трајали до касно у ноћ. На дружења су долазили, не само из насеља, већ и из удаљенијих делова града. Тако су чесма и њене луле укључене у неизоставни ритуал свакодневице испуњене сусретима и шалама, док је стогодишња липа у непосредној близини, која се касније осушила, била неми сведок тих окупљања.
Мост- капија Шапца
Мост преко речице Камичак постао је део саобраћајне артерије којом је долазила роба у Шабац- житарице, алат, тканине и други производи за варошку пијацу. Будући да је једно време заиста и имао улогу стратешког улаза у град називан је и „капијом Шапца“.
Током планског урбанистичког развоја тридесетих година 19. века, Камичак је брзо напредовао. Улица која је након Другог светског рата носила име Небојше Јерковића, а данас се зове Мачванска, постала је срце занатства и трговине. Низале су се радње ковача, колара и опанчара, док је варошка пијаца била место сусрета градских и сеоских људи.
За време Првог светског рата мост је делимично уништен приликом повлачења аустроугарских трупа, да би 1921. био изграђен нови гвоздени, касније замењен бетонским. Један од најбитнијих путних објеката за живот насеља и читаве вароши наставио је да врши своју функцију. Становници и пролазници са моста су осећали пулс града- сваки пролазак био је део шире приче о животу насеља.
Трговина, занати и друштвени живот
У међуратном периоду, Камичак је био жива зона. На обе стране пута и око моста појавиле су се радње, магацини и занатске радионице. Трговци из околних села довозили би робу ка центру града, где су тезге на пијаци биле најживље.
Друштвени живот се одвијао и у локалним кафанама у којима су се склапали послови и дочекивале зоре уз песму Цицварића, попут оне „Код бика“, карактеристичне по специфичним гостима и причама. Пред Други светски рат, Камичак је био познат по малим приземним кућама, због чега су старији Шапчани делове насеља поредили са ваљевским Тешњаром. Ратом је погођено готово цело насеље, а само мањи број квалитетно грађених објеката преживео је разарања.
Модерни Камичак
До 1980. године овде је постојала и аутобуска станица без класичних перона. Прва већа стамбено- пословна зграда, Нова робна кућа, означила је почетак модерног урбаног лица Камичка. Крајем 20. века речица је затворена у подземни систем, а мост је нестао. Ипак, у сећањима Шапчана остао је симбол једног времена и свега што је у њега уткано- рада, трговине, сусрета и разговора.
Временом, ниске куће са доксатима и капијама полако су нестајале пред модерном градњом. Деца су и даље ишла истим правцем до школа, док су некада блатњави путеви асфалтирани и опремљени модерним комуналним системима. И последњих неколико година Камичак пролази кроз нову, видљиву урбану трансформацију.
Данас је урбано насеље са историјом у имену. Инфраструктура и јавни сервиси омогућили су нормалан свакодневни живот, али дух прошлости не посустаје. Свака кућа, калдрмисана стаза и двориште чувају приче старих занатлија, гласове боема и мирисе који су удахнули живот овом простору.
Иако су речица и мост прошлост, дух насеља тече кроз кораке, осмехе и разговоре становника. Прошлост и садашњост стапају се овде, а Камичак и даље пулсира трговачким, занатским и боемским ритмом- срцем Шапца које и данас куца.
