У дому Драгице Ловчевић, у данима пред Ускрс, време као да успорава. Док се у већини кућа жури, код ње влада тишина прекидана само пуцкетањем пламена и стрпљивим покретима руке. На столу – јаја, восак и једно старо перо. У њеним рукама, то није обичан алат, већ средство којим се стварају мала уметничка дела.
По занимању грађевински инжењер, позната Шапчанима и као успешан квизоман, Драгица је, ипак, најпрепознатљивија по нечем сасвим другачијем – по својим „златним рукама“. Ручни радови, а нарочито традиционално шарање ускршњих јаја воском, њена су страст већ деценијама.
„Још од детињства шарам јаја“, каже скромно, као да је реч о нечему што је сасвим уобичајено. А није. Јер мало ко данас може да се похвали да ће за празнике украсити и по три стотине јаја – свако другачије, свако са својом причом.
Та техника, стара и захтевна, тражи много више од вештине. Чист пчелињи восак, стрпљење, мирна рука и добар вид – све је подједнако важно. Восак се пажљиво припрема, „учињава“ на пламену, меси и обликује док не добије праву структуру. Затим долази тренутак тишине и концентрације – када перо дотакне љуску.
„Никад унапред не знам шта ће да испадне“, признаје. „Кренем од једне линије, једног круга… и онда се шема сама ствара.“
У томе и јесте чар. Нема шаблона, нема исправки. Свака линија је коначна, свака шара непоновљива. И можда баш зато њена јаја остављају без даха – јер у себи носе и вештину и тренутак у ком су настала.
Иако делује лако, иза свега стоје сати рада. Леђа заболе, руке се уморе, али одустајања нема. „То је љубав“, каже Драгица, једноставно.
А када се све заврши, када се восак скине и боје засјају, настаје оно што празнике чини посебним – топлина дома. Њена јаја не украшавају само њену трпезу, већ и многе друге, уносећи дух традиције у домове широм града.
У времену брзине и готових решења, Драгица Ловчевић остаје верна стрпљењу, рукама и умећу. И доказује да најлепше ствари и даље настају – полако.
