Са маказама као са старим пријатељем – тако деценијама почиње сваки радни дан ових мајстора. У воћњаку нема журбе, али нема ни места за грешку: сваки рез тражи знање, искуство и сигурну руку. Орезивање није само физички посао, већ занат који се учи годинама, у тишини редова и под променљивим небом. На хладноћи, ветру и првим знацима пролећа, они обликују стабла и припремају род који тек долази — јер од једног доброг реза често зависи читава година.
Резидба воћа и винове лозе у нашим крајевима традиционално почиње на Светог Трифуна, 14. фебруара, када воћари симболично обележавају почетак нове сезоне. Иако орезивање може да почне још након опадања лишћа, најинтензивнији радови одвијају се управо сада — када су дани дужи, а временски услови погоднији за рад на отвореном.
У воћњацима око Шапца, међу стаблима која тек чекају пролећно буђење, чује се звук маказа и кратких договора. За Горана Антонића и Владимира Пујића, ово је свакодневица. Иза њих су године искуства, па дневно орежу и до 200 стабала.
Владимир, из села Гола Глава, занат је учио и у школи и на терену, а данас ради раме уз раме са искуснијим колегом.
„Орезивање није само сечење грана – мораш да знаш како дрво ‘размишља’, где ће да роди, а где да одмориш стабло“, каже он, не прекидајући ритам рада.
Поред знања, неопходни су и добар алат, сигурна рука и физичка издржљивост. Рад по хладноћи, ветру и често неповољним условима чини овај посао захтевним, али и све траженијим.
Добро орезано стабло основ је доброг рода, а добар резач данас је – реткост. Овим послом углавном се баве старији, док млади ретко показују интересовање да га науче.
Ипак, они који су остали верни овом занату кажу да се од њега може пристојно живети. Екипе попут Горанове и Владимирове имају пуне руке посла током сезоне – и сигуран приход.
Јер, како воћари кажу, година у воћњаку почиње управо сада – од резидбе. А од тога како је урађена, зависи све што следи.
