Са Цера или са Саве, зависи одакле се крене, насеље Јевремовац је и излаз и улаз у град, почетак и крај Поцерине. Име му је, по предању, загледан у предео данашњег Бећиног брда, дао сам Јеврем Обреновић, обор-кнез Шабачке нахије, па је, некад село око „друма за Волујац“, а данас густо насељено приградско насеље, по истој линији имењак највеће и најлепше ботаничке баште у Србији.
У турско доба звао се Муселине, по бегу Муселину (Мусулун), који је пре два века овде био главни. Његови староседеоци воле причу која се генерацијама преноси, а која њиховом месту даје и звучност и важност.
– Јеврем Обреновић, када је постао управитељ овог краја, једном приликом извезао се фијакером и на простору Бећиног брда питао како се зове ово насеље. Када је чуо да га зову Муселини, по бегу турском који је овде седео, рекао је – зваће се по мени. И тако је насеље добило име Јевремовац – прича мештанин Војислав Петровић.
И управо са Јевремовим доласком и последњим траговима Турака, место је стидљиво ницало покрај главног поцерског пута кроз села. У Првом светском рату, није имало ни сто кућа, али оне настале баш у том периоду, сведоче о важности ове трасе, некада, као и сада.
– Моја породична кућа започета је 1914. године. Онда је за време рата коришћена као пушкарница. Ту смо нашли много чаура од метака, вероватно испаљених у време одступнице у време Церске битке – прича Петровић, чија је породица староседелачка.
О пореклу становништва овог места најдетаљније податке дао је Војислава С. Радовановић, на основу антропогеографских испитивања 1947, 1948. и 1949, приређених у студији “Шабачка Посавина и Поцерина“. Он је забележио и делом измењену варијанту имена Јевремовац.
„Кад је краљица Наталија долазила у Шабац, ишла је у село, питала за име села, и кад је чула турско име Муселине, казала је: „Одсад ће се звати Јевремовац”, пише Радовановић.
Село се, наводи он, делило на 4 главне мале: Горњи шор или Кенића шор, Доњи, преки Шор, Занатски шор, што је новији део насеља дуж пута ка Шапцу. Занатским шором се зове зато што је имао много занатлија – ковача, четворо ћурчија, тишлера, машинбравара.
Имало је и једну велику барутану, где се чувала муниција за борбе против Турака, а кад је престала да буде барутана, овде су се везивали коњи. Не зна се који је део села најстарији, али једно се зна – у центру, где је сада школа, некада је била механа.
Шорило се село кад је капетан Нешука Адамовић, из Криваје, дошао овде „да седи”; он није хтео сам да буде на крупљанском путу, па позвао девет кућа од Брдњака (тамо били Максимовићи, Перићи, Срдановићи и др.); онда се село овде ушорило.
У средини села била „суваја”, до пре 50 година. Држали је Адамовићи, разваљена 1897. Подигао је капетан Нешука. Ко хтео да меље, дотеривао своју стоку коње или волове (по пар). Била на једно витло, као долап што се окреће исто. Онда од сто, десет био ујам. Онда се врло коњима, вејало лопатама. Прва машина вршалица пре 65 година дошла, а ветрењача пре 70 година.
Нешука је био направио (према школи и МНО, односно бившој кафани, с друге стране џаде) дивану, на спрат, где је примао службене посете и госте – наводи у својој студији о поцерском крају Радовановић.
Неке од фамилија које су од старина насељавале Јевремовац су Петровићи, Љубишићи, Вуковићи, Прица, Перићи, Гајићи, Срдановићи, Максимовићи, Глишићи, Николићи, Јовановићи, Станковићи…
У последњих седам деценија, од Другог светског рата наовамо, Јевремовац бележи значајан пораст становника. Према подацима првог званичног пописа из 1948. године, насеље које улица Поцерска дели на два дела, имало је свега 734 становника. Од осамдесетих тај број прешао је 2000, почетком овог века стиже до 3000, а према последњем попису из 2011. године, Јевремовац је имао 3408 становника.
До данас, тај број знатно је увећан, па сада ово насеље има преко 5000 становника. Његовој популарности доприноси близина центра града, добро повезане приградске линије, школа, могућност упоредног бављења пољопривредом и запослења у оближњим фирмама. И све више младих брачних парова одлучује се да заједнички живот опроба управо овде, на граници града и села.
А симбол места, на који су Јевремовчани посебно поносни јесте Фудбалски клуб Поцерина, који има традицију дугу 84 године (основан је 19. јуна 1938.). Око сеоског терена недељом тражи се место више за паркинг. Ово је празник за фанове локалног тима.
