U domu Dragice Lovčević, u danima pred Uskrs, vreme kao da usporava. Dok se u većini kuća žuri, kod nje vlada tišina prekidana samo pucketanjem plamena i strpljivim pokretima ruke. Na stolu – jaja, vosak i jedno staro pero. U njenim rukama, to nije običan alat, već sredstvo kojim se stvaraju mala umetnička dela.
Po zanimanju građevinski inženjer, poznata Šapčanima i kao uspešan kvizoman, Dragica je, ipak, najprepoznatljivija po nečem sasvim drugačijem – po svojim „zlatnim rukama“. Ručni radovi, a naročito tradicionalno šaranje uskršnjih jaja voskom, njena su strast već decenijama.
„Još od detinjstva šaram jaja“, kaže skromno, kao da je reč o nečemu što je sasvim uobičajeno. A nije. Jer malo ko danas može da se pohvali da će za praznike ukrasiti i po tri stotine jaja – svako drugačije, svako sa svojom pričom.
Ta tehnika, stara i zahtevna, traži mnogo više od veštine. Čist pčelinji vosak, strpljenje, mirna ruka i dobar vid – sve je podjednako važno. Vosak se pažljivo priprema, „učinjava“ na plamenu, mesi i oblikuje dok ne dobije pravu strukturu. Zatim dolazi trenutak tišine i koncentracije – kada pero dotakne ljusku.
„Nikad unapred ne znam šta će da ispadne“, priznaje. „Krenem od jedne linije, jednog kruga… i onda se šema sama stvara.“
U tome i jeste čar. Nema šablona, nema ispravki. Svaka linija je konačna, svaka šara neponovljiva. I možda baš zato njena jaja ostavljaju bez daha – jer u sebi nose i veštinu i trenutak u kom su nastala.
Iako deluje lako, iza svega stoje sati rada. Leđa zabole, ruke se umore, ali odustajanja nema. „To je ljubav“, kaže Dragica, jednostavno.
A kada se sve završi, kada se vosak skine i boje zasjaju, nastaje ono što praznike čini posebnim – toplina doma. Njena jaja ne ukrašavaju samo njenu trpezu, već i mnoge druge, unoseći duh tradicije u domove širom grada.
U vremenu brzine i gotovih rešenja, Dragica Lovčević ostaje verna strpljenju, rukama i umeću. I dokazuje da najlepše stvari i dalje nastaju – polako.
