Završetak žetve u Mačvi već pune dve decenije proslavlja se na jedinstven način. Tada se kod domaćina koji je poslednji požeo pšenicu oranizuje vršidba žita, kao u prošlom veku. Taj običaj neguje Društvo za očuvanje običaja stare Mačve „Izažanjac“, koje na istoimenoj manifestaciji podseća kako se nekada, uz pomoć parne mašine, dolazilo do zrna pšenice u ovom kraju.
Kada para krene da kulja i oglasi se sirena, vršaj može da počne. Ovako se radilo pre jednog veka, a Mačvani rade i danas na kraju žetve da bi sačuvali tradiciju i mladima pokazali svoje nasleđe.
– Tradiciju, vršaj sa parnjačom nastavljamo, a počeli smo da je održavamo 1993. godine. Zato i ove godine pokušavamo da pripremimo ovu prastaru mašinu – objašnjava Obrad Drmanović, redovni učesnik Izažanjca, manifestacije kojom se proslavlja završetak žetve.
Podložena je drvima koja stvaraju paru. Na nju se kaišem spaja dreš, gde se odvajalo seme pšenice. Radi kao i dvadeset pete godine prošlog veka kada je izašla ispod čekića u nemačkom Vajnhajmu.
Vreme ovoj dami staroj blizu jednog veka ne može ništa, pa su je Mačvani podložili drvma i slamom da bi na kraju žetve pokazali kako se nekada dolazilo do hlebnog zrna.
-Ovom događaju, kojim proslavljamo kraj žetve, mi smo dodali i vršaj u gumnu (mestu gde se vrše pšenica), poslednjeg domaćina te godine. Vršaj radimo kao pre 100 godina. Parna mašina i dreš, odnosno vršalica, jesu način da se žito, koje je požnjeveno, ovrše. Mašinu parnjaču dobili smo na poslugu dobrom voljom i ljubaznošću gospodina Velje Turudića iz mačvanskog sela Ravnje, kojem je ostala još od dede – kaže Obrad Ulardžić, predsednik Društva za očuvanja običaja stare Mačve “ Izražanjac“.
Parnu mašinu održavao je čuveni majstor Petrović iz Bogatića, a sada je dospela u ruke njegovog sina Đorđa, da je reparira i pusti u pogon, što ni malo nije bilo lako.
-Trebalo mi je preko tri meseca da je dovedem u red. Danas smo je potpalili da vidimo kako će da funkcioniše. Nadam se da neće biti nikakvih problema. Inače, ovu parnu mašinu održavao je moj otac u svoje vreme, pošto je održavao parne mašine u Ravnju, pa je i ova bila njegovim rukama. Posle toliko godina stigla je i do mojih ruku. Nadam se da ćemo uspeti da je osposobimo – priča majstor Đorđe Petrović iz Bogatića koji u šali kaže da je „vraća na fabričko podešavanje“.
I uspeli su da je pokrenu pred okupljenim ljudima, slaveći završetak žetve na jedinstven način u našoj zemlji, podsećajući na vrme kada se želo na ruke. Sa srpom i kosom ubiralo se hlebno žito. Prvo klasje seklo se srpovima, uglavnom oko njive, da žeteocima olakša prve otkose. Kosci su radili i kad upekne. Žito skupljeno u snopove, kad dovoljno odstoji, išlo je na vršaj i to baš na ovoj mašini koja je bila retkost za to vreme.
-Ovo je prilika da oni koji nikada nisu videli parnu mašinu vide kako ona izgleda, a oni koji znaju, ovo je šansa da se podsete svoje mladosti, ali kako se to nekada radilo – priča predsednik Društva.
To je i lekcija za mlade koji ne znaju kako se nekada teško dolazilo do hleba.
-Ima jedan lep citat koji kaže da narod koji želi budućnost, mora da pamti svoju prošlost, da neguje svoje korene i čuva tradiciju svog rodnog kraja – kaže Slobodan Jokić.
Projekat „MAČVANI BEZ PREMCA” sufinansiran je iz budžeta opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
