Samo retkima, poput Mare Grujić (66) posrećilo se da u životu spoji dve ljubavi – kulturu i lepotu. Ovo prvo živela je punih 28 godina, dok je radila u knjižari Kulturnog centra, a ovo drugo počela je da oseća kad se penzionisala. Svoj mali raj stvorila je sa suprugom, na njegovom porodičnom imanju u Maovima, gde sada uživa u lepoti kakva se teško rečima može dočarati. Ovo ipak treba da se doživi.
Nekoliko stotina metara od centra sela Maovi, iza stoletnih stabala, sa leve strane široke ulice, nazire se delić tog raja. Ušuškan, da se sa ulice samo naslućuje lepota koja se otkriva tek kada se prođe kroz malu metalnu kapiju.
A onda se otvara hodnik od zelenila, koji čini savršeni hlad. Divota je proći tom stazom, iza koje se otkrivaju cvetne leje od petunija i surfinija. Ovde caruje ljubičasta i crvena, kao da su nikle iz kućnog trema. Svaki delić dvorišta ima svoju priču, koju Mara priča otkada je ovde, pre četiri godine, došla da uživa.
-To smo radili moj pokojni muž i ja, da uživamo. Međutim, on je umro, a ja sam ovde došla čim sam se penzionisala. Renovirali smo staru kuću. Sin, koji je veoma vezan za ovaj prostor, sredio je terasu po svom ukusu, a ja sam nastavila tamo gde je moj muž stao. On je ovde dolazio svaki dan, a ja vikendom. Ovo je njegova očevina. Godišnji odmor smo provodili na ovom imanju. Nismo želeli nikud, baš kao što ni ja danas ne želim – priča.
I samoniklo i sađeno rastinje našlo je svoje mesto. Tu su ciklama lijanderi, bršljan, banane, smokve. Sve uspeva. Istina, neguje ga Mara i ljubavlju i prihranom, ali raste i napreduje čak i kad mu postojbina nije ovde.
-Banane rađaju. Evo vidite, sad su baš rodile. Moj sin ih preko zime ušuška slamom, da ne promrznu. Svaka ova grana kad rodi, te godine se osuši. Ali, svaki put izbijaju novi izdanci. Jednom sam slušala na televiziji da će za deset godina, kako procenjuju, nestati i pšenice i kukuruza i da će se proizvoditi banane, a ja sam rekla da ću dati pelcer – priča kroz smeh, srećna što je uspela da odgaji i južno voće.
Ovde su se odomaćili i bambus i ruže. I niko nikom ne smeta. Pomoćne zgrade prekrio je bršljan, pa se samo naziru obrisi. To je spoj divljeg i pitomog, ukroćenog na najlepši mogući način.
– Jedan dan moj muž je bio besan i počeo je da čupa bršljan. Međutim, jedan inženjer mu je rekao da to ni slučajno ne radi, jer taj bršljan izvlači vlagu iz zgrade. Onda sam ja dodala lijandere, smokve, petunije. Uživam, to je moj raj – priča, zadovoljna utiskom koji prostor oko nje ostavlja.
U tom raju uživaju i njene prijateljice koje je stekla još dok je radila u knjižari. Svi ovde vole da dođu, da je obiđu i uživaju. Gradska knjižara je bila njen drugi dom.
– Ja sam taj posao obožavala. Isto sam se ophodila i prema deci od sedam, i starijima od 77 godina. Ljudi su dolazili iz Bosne, uzimali knjige za biblioteku, a kada su otvorene druge knjižare u gradu, a dešavalo se da nemamo neku knjigu i uputimo ih na konkurenciju, oni nisu želeli. Jednostavno, voleli su da kupuju kod nas – priča Mara, koja je mušterije dočekivala sa osmehom.
Sve je uredno. Trava podšišana, cveće zaliveno, voćke okrečene u belo. U „debeloj“ hladovini uživa i pas Bingo. Društvo mu ponekad prave ćirke. Nema stresa i nema žurbe.
-Kad odem u grad, ja se stresiram. Sama pomisao da ću ići do Šapca u meni izaziva nervozu. Jednostavno, generacije su nestale, život je postao žurba. Za četiri godine, otkad sam se penzionisala, ja sam možda samo četiri puta bila u Šapcu. Ovo je moj raj, ovo je moja lepota. Ovde sam spojila kulturu i lepotu. Radila sam ceo život u kulturi, a sada sam posvećena onom što volim- kaže, svesna da je pronašla smisao života.
