Само реткима, попут Маре Грујић (66) посрећило се да у животу споји две љубави – културу и лепоту. Ово прво живела је пуних 28 година, док је радила у књижари Културног центра, а ово друго почела је да осећа кад се пензионисала. Свој мали рај створила је са супругом, на његовом породичном имању у Маовима, где сада ужива у лепоти каква се тешко речима може дочарати. Ово ипак треба да се доживи.
Неколико стотина метара од центра села Маови, иза столетних стабала, са леве стране широке улице, назире се делић тог раја. Ушушкан, да се са улице само наслућује лепота која се открива тек када се прође кроз малу металну капију.
А онда се отвара ходник од зеленила, који чини савршени хлад. Дивота је проћи том стазом, иза које се откривају цветне леје од петунија и сурфинија. Овде царује љубичаста и црвена, као да су никле из кућног трема. Сваки делић дворишта има своју причу, коју Мара прича откада је овде, пре четири године, дошла да ужива.
-То смо радили мој покојни муж и ја, да уживамо. Међутим, он је умро, а ја сам овде дошла чим сам се пензионисала. Реновирали смо стару кућу. Син, који је веома везан за овај простор, средио је терасу по свом укусу, а ја сам наставила тамо где је мој муж стао. Он је овде долазио сваки дан, а ја викендом. Ово је његова очевина. Годишњи одмор смо проводили на овом имању. Нисмо желели никуд, баш као што ни ја данас не желим – прича.
И самоникло и сађено растиње нашло је своје место. Ту су циклама лијандери, бршљан, банане, смокве. Све успева. Истина, негује га Мара и љубављу и прихраном, али расте и напредује чак и кад му постојбина није овде.
-Банане рађају. Ево видите, сад су баш родиле. Мој син их преко зиме ушушка сламом, да не промрзну. Свака ова грана кад роди, те године се осуши. Али, сваки пут избијају нови изданци. Једном сам слушала на телевизији да ће за десет година, како процењују, нестати и пшенице и кукуруза и да ће се производити банане, а ја сам рекла да ћу дати пелцер – прича кроз смех, срећна што је успела да одгаји и јужно воће.
Овде су се одомаћили и бамбус и руже. И нико ником не смета. Помоћне зграде прекрио је бршљан, па се само назиру обриси. То је спој дивљег и питомог, укроћеног на најлепши могући начин.
– Један дан мој муж је био бесан и почео је да чупа бршљан. Међутим, један инжењер му је рекао да то ни случајно не ради, јер тај бршљан извлачи влагу из зграде. Онда сам ја додала лијандере, смокве, петуније. Уживам, то је мој рај – прича, задовољна утиском који простор око ње оставља.
У том рају уживају и њене пријатељице које је стекла још док је радила у књижари. Сви овде воле да дођу, да је обиђу и уживају. Градска књижара је била њен други дом.
– Ја сам тај посао обожавала. Исто сам се опходила и према деци од седам, и старијима од 77 година. Људи су долазили из Босне, узимали књиге за библиотеку, а када су отворене друге књижаре у граду, а дешавало се да немамо неку књигу и упутимо их на конкуренцију, они нису желели. Једноставно, волели су да купују код нас – прича Мара, која је муштерије дочекивала са осмехом.
Све је уредно. Трава подшишана, цвеће заливено, воћке окречене у бело. У „дебелој“ хладовини ужива и пас Бинго. Друштво му понекад праве ћирке. Нема стреса и нема журбе.
-Кад одем у град, ја се стресирам. Сама помисао да ћу ићи до Шапца у мени изазива нервозу. Једноставно, генерације су нестале, живот је постао журба. За четири године, откад сам се пензионисала, ја сам можда само четири пута била у Шапцу. Ово је мој рај, ово је моја лепота. Овде сам спојила културу и лепоту. Радила сам цео живот у култури, а сада сам посвећена оном што волим- каже, свесна да је пронашла смисао живота.
