У манастиру Илиње који се налази у селу Очаге у Мачви, не зна се број животиња које су спасли и удомили. Захваљујући хуманости и племенитости архимандрита игумана Исаије и манастирског особља, сваког пса ког пронађу, лече и опораве, а онда удомљавају код одговорних власника.
Асја и даље хода на три ноге, али је много боље од оног дана када је отац Исаија пронашао измучену на сметлишту и донео у манастир. Сада је окупана, миришљава и умиљата, мази се са Дана и Дацом, који се брину о тридесетак кучића спасених сигурне смрти. Још горе је прошао Јоки, који чека операцију, а прогнозе лекара су да ће прогледати на једно око.
– Овај пас је упуцан. Остао је метак ту код врата који се види на снимку. То су највероватније били ловци. Тако рањеног покушали су да га истуку и тада му је поломљена доња вилица. Ускоро би требало да га возимо на операцију у Београд и лекари верују да ће на једно око моћи да прогледа – каже Владислава Глигоријевић.
Ники је љубимац манастирског особља. Четири године лечили су му поломљену кичму и на крају је проходао. Међутим, нема дана да не спасу бар једног пса одбаченог и препуштеног сигурној смрти. У последњих месец дана на депонијама су пронашли 2 легла са 8 штенаца.
– Људи баце на сметлиште и тако их оставе. Тога имате колико хоћете овде у околини манастира. Често донесу у кутијама и оставе испред манастира. Ми их онда узмемо и гајимо овде. Најтеже је кад су повређени и кад им треба додатна нега – прича Дане Игњатовић, који се брине о псима.
И то је живот, подсећају у манастиру који се истиче по хуманости и бризи према напуштеним псима.
– Много људи оставља и баца кучиће. Овде у близини има „шума смрти“. Ми је тако зовемо. Ту бацају животиње. Има ту и угинулих животиња, кучића и мачића. То је недопустиво. То су жива бића али људи немају милости. У почетку им се диве, а касније их једноставно одбаце – прича видно разочаран отац Исаија.
Од почетка зиме удомили су на десетине паса којима пружају потпуну здравствену негу.
– Ми им овде дајемо на врема да једу и то је прво што урадимо. Онда их купамо и лечимо. За нас је то нешто посебно. Већина њих је у таковом стању кад дођу овде и види се да им није пружана никаква нега. Углавном су запуштени и болесни – каже Данијела, која се са братом Даном брине о псима.
Када их опораве, дају их на удомљавање, уз обавезу да се будући власници брину о њима.