У непосредној близини Црног врха, на планини Гучево, стоји спомен-костурница српским и аустроугарским ратницима, изгинулим на овом простору 1914. године у Првом светском рату, као изузетан симбол културно-историјског и националног наслеђа подрињског краја. Јединственом је чини податак да су овде сакупљени и сахрањени многобројни посмртни остаци ратника (око 4000) две непријатељске војске, што је само део жртава Дринске, битке са огромним губицима у људству на обе стране. У близини овог меморијалног комплекса подигнут је споменик у част руској хероини, болничарки Дарји Александровној Коровкиној, која је са 26. година изгубила живот лечећи српске рањенике. Споменик на Гучеву налази се на удаљености 10 километара од Бање Ковиљаче и 16 километара од Лознице. Дуж гребена ове подрињске планине и после 100 година видљиви су остаци ровова, кратера и земуница.
Споменик је завршен 1929, а освештан 1930. године (Извор: Музеј Јадра)
Срби бранили Гучево готово два месеца
Најкомплекснија војна између српске и аустроугарске војске у Великом рату, чувена гучевска „битка изнад облака“ одиграла се у склопу битке на Дрини. Борбе на овој планини трајале су 55 дана.
Аустроугарске јединице су 8. септембра 1914. године, после пораза на Церу, поново покренуле велику офанзиву на Србију, са циљем да аустроугарска војска преко Гучева заузме Ваљево, а затим Србију подели на два дела и окупира је.
– Много боље су се припремили. Поново су напали Србију преко Дрине, али на много ширем појасу од Ужица, Бајине Баште до Шапца. Напад је био велики, направљени су понтонски велики мостови, допремљена огромна артиљерија. Централно место офанзиве било је Гучево, јер је овај предео ваљало савладати – објашњава Зоран Тошић, кустос Музеја Јадра.
Прелазак аустроугарских трупа преко понтонских мостова на Сави 1914. године (Извор: Музеј Јадра)
Једна од првих рововских битака на свету
Битка на Гучеву позната је као једна од првих рововских битака на свету. После почетних успеха аустроугарске армије, консолидоване српске снаге успевају да битку преведу у позициони рат. Када су непријатељске стране стигле на сам врх планине, српске јединице успеле су са друге, лозничке стране, да се попну и зауставе их 24. септембра копајући ровове.
– На Кулишту, Еминовим водама и Црном врху српски и аустроугарски ровови били су на веома малој удаљености, на појединим котама и до 10 метара, ради паралисања аустроугарске артиљерије, која је била далеко надмоћнија од српске. Систем ровова протезао се километрима испод Црног врха. Са стране према Лозници били су српски ровови, а према Зворнику аустроугарске јединице. Српска војска остала је без артиљеријске муниције, а непријатељи су непрекидно засипали гранатама врх Гучева, штитећи напредовање своје пешадије. Зато су војници Дринске и Комбиноване дивизије ноћу копали ровове што ближе непријатељским – прича Тошић.
Црни врх после пробоја (Извор: Музеј Јадра)
Минску битку покренула српска страна у недостатку муниције
Поред рововске овде је вођена и минска војна. И једна и друга армија тајно су испод земље минирале противничке ровове, тако да су у огромним експлозијама читави делови јединица нестајали у току неколико секунди. Становници Гучева на местима ровова проналазили су муницију из тог периода, а улегнућа у земљи, која су последица минске војне, постоје и данас и најуочљивија су лети.
– Минска битка је нешто ново у тадашње време. Промућурни српски официри, војници, сељаци досетили су се како да науде непријатељу. Аустроугари су имали надмоћну артиљерију, а наши да би се спасли од граната, прилазили су ближе, копали су ровове и на свега неколико метара удаљености. Копали су 50 метара испод људи, и у те ископе под непријатељским рововима постављали су експлозив. Кад после петнаестак дана ископају пролаз, рецимо, величине пола фудбалског игралишта, они то минирају. И сви који се нађу у тој зони нестану у земљи. Тврдим да би у тим улегнућима било могуће пронаћи читаву јединицу која је нестала, са оружјем и осталом опремом – тврди историчар.
Српска војска на Гучеву (Извор: Музеј Јадра)
Против Срба употребљена смртоносна бојна машинерија
Многи новитети у бојном наоружању искоришћени су први пут у историји ратовања управо на Гучеву. У недостатку муниције, Срби су се довијали оним што нађу при руци, док су Аустроугари користили ново, чак и конвенцијама забрањено оружје, што је достигло врхунац у овој планинској бици.
– Први пут појавиле су се светлеће ракете, које су обасјавале терен. Искусни српски борци би том приликом почели да беже – ноћ је била дан. Користили су „ајншуспатронен“ метке, пуњене распрскавајућом муницијом, која је правила смртоносне ране српским војницима. Један заробљени аустроугарски официр оставио је сведочанство у коме каже да су ти меци најпре давани војницима који су били изузетни стрелци, сваком десетом, а после су сви војници наоружавани тим мецима. Такав метак распрскавао се на десетине хиљада комада, и сваки комад наносио би штету. Наш војник погођен тиме био би исфирцан као иглом. Ране су биле страшне, нису могле да зарасту нити да се заустави крварење. Коришћени су и тромблони – наставци за пушку, бацачи бомби. Имали су и артиљерију великих зрна која је гађала и до 20 километара, чак из Босне. Ми нисмо имали ништа иновативно – користили смо звечке, чегртаљке направљене од дрвета да би имитирале митраљез – прича.
Аустроугарски рањеници на Дрини (Извор: Музеј Јадра)
Битка на Гучеву пресудна за победу у Колубарској
Командант аустроугарске балканске војске Оскар Поћорек по сваку цену желео је да освоји Гучево. На њега је усмерио 125.000 људи, 165 топова и 92 митраљеза. Однос снага у наоружању и људству био је 2 према 1 у корист непријатеља. Капију Србије браниле су јединице Дринске дивизије првог позива под командом пуковника Николе Стевановића и другог позива под пуковником Крстом Смиљанић, као и Комбиноване дивизије под вођством команданта Михајла Рашића и одређени делови ужичке војске, сви готово без муниције.
-Вреди поменути и гуслара Петра Перуна Перуновића, гуслао је у Шестом прекобројном пуку. Излазио је на грудобране и гуслао у току битке. То су епске епизоде. Ту је рањен и после тога отишао је у Америку и са Пупином и Теслом скупљао добровољце за слање на Солунски фронт – прича историчар о јунаку који је, као у епским песмама, у крвавим окршајима подизао храброст српским војницима. Звали су га „витез на гуслама“.
И поред свег напора и огромних жртава, падом кота 708, Еминове воде и Кулишта, 6. новембра пало је и Гучево. Српске трупе, са знатним губицима, тада се повлаче остваривши свој циљ – крвавом борбом задржале су аустроугарску војску ка унутрашњости Србије скоро два месеца и дале времена остатку српске војске да се се припреми за одлучујућу Колубарску битку.
Командант Михаило Рашић са својим штабом (Извор: Музеј Јадра)
Споменик на Гучеву започели су Аустроугари у част својим палим борцима
Данашња спомен-пирамида са костурницом на платоу на истакнутој коти Гучева наставак је споменика који су за време окупације током рата, 1916. године Аустроугари почели да граде за своју војску, али га нису довршили.
– Њихов орао био је окренут према Ваљеву, а наш према Дрини. То је један од ретких споменика где су заједно сахрањени остаци победника и губитника. Постоји још један споменик у Лозници који су они подигли и дан данас је нетакнут, у шта се уверио и аустријски амбасадор приликом посете. То је показатељ како се ми односимо према наслеђу непријатеља – напомиње Тошић.
Споменик је завршен 1929. године (Извор: Музеј Јадра)
Остаци страдалих обе стране почивају на истом месту
Удружење резервних официра и ратника сакупило је и сахранило у заједничку костурницу 3200 посмртних остатака српских ратника расутих по Гучеву и околини, као и посмртне остатке 53. загребачке регименте пренете из парка у Буковичкој бањи. Пројекат преправке пирамиде и изградње костурнице у њеном подножју урадио је архитекта Владимир Тодић 1927. године, уз помоћ народа Јадра, Бање Ковиљаче и Лознице, који је у воловским запрегама допремао материјал за доградњу. Споменик је изграђен 1929, а освештан 1930. године, као део великих инфраструктурних радова, који су у овом крају извођени у трећој деценији прошлог века.
Данас о споменику брину надлежне институције (Фото: Дистрикт)
Споменик у облику пирамиде висине 16,85 метара изведен је од блокова и вештачког камена. Основа пирамиде је у облику квадрата, са испустима на све четири стране, тако да се у основи споменика образује крст. На њеном врху је двоглави орао раширених крила исклесан од белог мермера. На западној страни пирамиде постављен је велики ловоров венац урађен од белог мермера са крстом у средини. Испод ловоровог венца налази се саркофаг на ком је у рељефу представљена борба српске и аустроугарске војске са урезаним текстом: “Гучевским херојима погинулим у борби 1914. године”. Саркофаг носи архитравна греда на којој су уписани Његошеви стихови: “Благо оном ко довјека живи имао се рашта и родити”. Архитравну греду држе две наге фигуре ратника – стражара са мачем у руци, симболи заштитника града Лознице, а на осталим странама постамента изведен је крст у мермеру у квадратном оквиру изнад кога је грб са двоглавим орлом. На источној страни изнад грба изведен је ловоров венац са крстом у средини, док је на архитравној греди текст: “Гучевским херојима. Удружење резервних официра и ратника 1929. године”. Испод пирамиде, укопана у земљу, налази се гробница покривена бетонском плочом. Лево и десно су веће бетонске клупе са стопама у облику лавова. Око правоугаоног простора спомен-обележја је ограда са бетонским стубовима спојеним гвозденим шипкама.
Разлог посете великог броја туриста (Фото: Дистрикт)
Значајан културно-историјски и туристички потенцијал
Споменик о ком брине Центар за културу Вук Караџић из Лознице, а под заштитом је Завода за заштиту споменика у Ваљеву, разлог је великог броја културних манифестација и посета туриста овом крају. Истовремено око овог историјског меморијала ничу туристички објекти, шеталишне стазе и други уређени локалитети, па крај достиже максимум искоришћености.
– Реткост је да се у једном споменику налазе трагови две зараћене стране. Специфично је да га подупиру чувари Лознице – две камене громаде, војници Лознице који су ушли у грб као чувари града. Више пута је реновиран и технички и грађевински сређиван. Споменик је сведок пролазника и гостију, који долазе да одају почаст српским војницима. У недељи пред Вуков сабор се одвија меморијална свечаност обележавања годишњице од знамените Гучевске битке. Поред споменика је налазиште за параглајдер у Јадру, па од маја до октобра овде је доста живо – објашњава Зоран Тошић.
Сваки детаљ је промишљен (Фото: Дистрикт)
Дарја Александровна Коровкина – хероина која је дала живот за Србију
Недалеко од поменуте спомен-костурнице, на стогодишњицу смрти Дарје Александровне Коровкине, милосрдне руске сестре, која је живот изгубила као добровољка у борбама на овој планини, грађани Лознице и Бање Ковиљаче су 2.10. 2014. подигли мермерни споменик, на коме стоји: „Неустрашивој сестри нашој кћери царске Русије нека је светао и вечан помен међу Србима. Захвалан српски народ, октобар 2014.“ Град Лозница и Српска краљевска академија наука и уметности подигли су споменик руској добровољки, која је 1914. погинула овде заједно са српским војницима, бранећи Србију од аустроугарске агресије. Споменик висине 3,10 метара, и ширине 2,4 метра дело је академика СКАНУ из Бјељине Драгољуба Драге Мирковића и његове супруге Росе.
Дала живот за спас српске војске (Фото: Дистрикт)
Дарја Александровна Коровкина у Србију је дошла само њој знаним путевима, највероватније, преко руске цркве. Боравила је кратко у Ваљеву и одмах је дошла на прву линију фронта, на Дрину, почетком септембра 1914.године, где су се водиле жестоке борбе. Дарја је била болничарка Дринске дивизије II позива која је спречавала 42. аустроугарску дивизију да пређе Дрину. У тешким борбама код Куртовића колибе, болничарка Дарја је превијала српске борце, таквим жаром и одважношћу, до тада невиђеним. Само у једном дану, по сведочанству српских официра, превила је Рускиња преко 100 српских рањеника. Многи су умрли на њеним рукама. За свакога је имала речи охрабрења и милосрдности.
“Ја се смрти не бојим, једино се бојим да будем заробљена“, узвикивала је двадесетшестогодишња Рускиња из Санкт Петербурга, милосрдна сестра, болничарка, добровољац и хероина, када би јој, према сведочанствима, официри и војници говорили да се склони у ров.
Болничарке у превијању рањеника (Извор: Музеј Јадра)
Погинула је храбро, у рову са осталим војницима
По окончању борби на Дрини, Дарја Александровна Коровкина одлази са Петим пуком II другог позива Дринске дивизије на Гучево, у најжешће борбе.
-У рано јутро 2.октобра 1914. године, Дарја је спаковала завоје и лекове и обавестила команданта да иде да превија рањенике у Други батаљон, код мајора Милоја Јелисијевића, који се налазио на Еминовим водама. Стигла је тамо у време када мајор није био на предвиђеном месту, већ се налазио на коти 708. Из земунице је хтела да се јави мајору и затражи одобрење да и она дође на поменуту коту, где је било много рањеника. Чекајући у земуници да дође на ред да говори преко телефона, погинула је. Једна непријатељска граната ударила је у земуницу и убила ађутанта Миливоја Момчиловића и Дарју Александровну. Миливој и Дарја су сахрањени заједно непосредно иза ровова последње српске одбране на Еминовим водама. Њихове кости су касније пренете у спомен костурницу на Гучеву”, прича Зоран Тошић.
Панорама са врха Гучева (Фото: Дистрикт)
Простор испуњен историјским сећањем и знамењима пресудан је у приповедању једне важне националне приче, а ненадмашна природа која га окружује појачава доживљај који би требало искусити. Околина споменика је искрчена, уређен је видиковац, са ког се пружа прелеп поглед на Подриње, Поцерину, Семберију и Мајевицу. Планина Гучево са Цером и Видојевицом чини природни амфитеатар који Лозници и пољу даје посебан угођај.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ ПОДРИЊА“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
