Da nikada nije napisao i objavio nijednu jedinu reč, svojim dobrovoljačkim stažom u balkanskim i svetskim ratovima, zarobljeništvom u nemačkim logorima, Stanislav Vinaver (1891-1955) zavredeo bi ulicu, školu, spomenik sa svojim imenom. Društvene i kulturne prilike uglavnom mu nisu išle u prilog, a priznanja su izostala decenijama. U njegovom rodnom gradu Šapcu u poslednjih nekoliko godina počela se sve učestalije odavati počast ovom novinaru, prevodiocu i značajnom piscu i kritičaru naše književnosti između dva rata, a tek nedavno objavljena su njegova sabrana dela u 17 tomova u izdanju Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike.
Stanislav Vinaver, erudita, književnik i prevodilac
Njegovi poznati stihovi “Mi se čudno razumemo” parafraza su piščevog odnosa sa javnim mnjenjem u njegovoj voljenoj Srbiji. U svom poslednjem intervjuu, neposredno pred smrt 1955. godine reći će: „Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje.“ Njegove proročke vizije, književne i doslovne, u koje je pasionirano verovao, obistinile su se, pa Vinaver sada, 125 godina nakon svog rođenja, postaje simbol modernosti, kosmopolitizma, kulture i demokratskog mišljenja.
Ovom čistokrvnom Jevrejinu po poreklu, srce je bilo ispunjeno srpskim nacionalnim identitetom, a ljubav prema otadžbini bila je njegova opsesija. Interesovanje za prirodne nauke javilo se uz oca lekara Avrama Josifa Vinava a talenat za muziku nasledio je od majke Rozalije Ruže Vinaver, čuvene pijanistkinje. Stanislav Vinaver bio je đak Šabačke gimnazije sve do završnog razreda, kada je zbog verbalnog sukoba sa profesorom izbačen iz škole. Zbog toga je maturirao u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1909. godine, nakon čega školovanje nastavlja na Sorboni gde izučava matematiku, fiziku, muziku i filozofiju kod Anrija Bergsona, što će se ispostaviti kao jako važno za njegovu karijeru.
Kuća u Vlade Jovanovića 5 u Šapcu, u kojoj je živela porodica Vinaver (Foto: J. Gubelić)
Porodica Vinaver u hronikama grada ostala je upamćena po naučnoj, kulturnoj i humanitarnoj delatnosti. Zahvaljujući poznanstvu sa Vilhelmom Rendgenom, začetnikom radiologije, prilikom doseljavanja u Šabac iz Poljske, Avram Vinaver doneo je i prvi rendgenski aparat južno od Dunava i Save, zahvaljujući čemu je Šabac postao prvi rendgenološki centar na Balkanu. U dvorištu porodične kuće u Šapcu podigao je i malu električnu centralu. Šabac tada nije imao struju pa je u kući Vinaverovih zasijala prva šabačka sijalica. Bio je jedan od tri lekara u Šapcu, lečio je besplatno sirotinju, sa ženom bio jedan od osnivača i dobrotvora Đačke trpeze, a začeo je terapiju lečenja kancera rendgenskim zracima. Ruža je bila pijanistkinja, muzički pedagog i popularizator poljske kulture. Šapčani je obično pominju kao ženu čijom zaslugom je u ondašnju Srbiju dopremljen prvi klavir. Aktivno je učestvovala u razvitku kulturnog života grada. Avram kao lekar i upravnik Valjevske bolnice, a Ruža kao bolničarka, brinuli su zajedno o ranjenima i obolelima od tifusa u Prvom svetskom ratu.
Na kući u Špacu postavljena je tabla ( Foto: J. Gubelić)
Avram 1915. godine u Đevđeliji umire od malarije, a po sopstvenoj želji, sahranjen je sa srpskim vojnicima u zajedničkoj grobnici. Stanislav se vratio iz Pariza sa studija da bi učestvovao u Balkanskim ratovima, a u Prvom svetskom ratu je jedan od 1300 kaplara čuvenog Skopskog đačkog bataljona. Sa majkom Ružom se povlači preko Albanije na Krf, gde je bio posebno aktivan. Nakon toga boravi u Rusiji kao prevodilac jugoslovenske misije. Svedok je Oktobarske revolucije i ostaje u Moskvi do 1919. Utiske o revoluciji i iskustva iz Moskve, objaviće u knjizi eseja „Ruske povorke“. Nakon što je, po povratku sa Krfa, porodičnu kuću u Šapcu zatekla poharanu, Ruža Vinaver napustila je ovaj grad i odselila se u Beograd gde je nastavila da se bavi muzičkom delatnošću kao professor sve do Drugog svetskog rata, kada ju je Gestapo odveo u beogradske logore odakle ne postoje tačni podaci o njenoj smrti.
Doktor Avram Vinaver
Zaslugom očevog neobičnog aparata, za koji su skeptici govorili da “doktor Avram gleda ko u odeći ima ušivene dukate” mladi Stanislav je zavoleo nauku. Otuda interesovanje za “masu koja se sama sebe oslobađa, oslobađanje od robovanja krutom poretku” , kako je zapisivao. Posmatranje razvejanih oblika ljudskog tela, mase koja se razvodnjava do najsitnijih čestica bilo je, prirodno ishodište za bavljenje naukom na Sorboni, ali i ogromno interesovanje za studije filozofije kod Anri Bergsona. To je imalo ogroman uticaj na formiranje Vinaverove poetike odbacivanja celine, jedinstva. Radomir Konstantinović kaže: „Zaražen Bergsonom na jedan divan način, ideju celine, jedinstva, koherentnosti odbacuje, a hteo je večno, neiscrpno stvaralaštvo.” Tako je Vinaver, pod uticajem Bergsona, smatrao da kada bi se stvorio oblik, naša drama bi tek počela, i da je potrebno da oblik razgrađujemo da nas ne zarobi. Otuda je Stanislav tražio slobodu u svemu, težio oslobađanju reči, pojmova. Ekspresionizam, umetnička pojava koja prirodno dolazi nakon razočaranja ratom, počinje to oslobođenje „svega od svega“. Mladi naraštaj pisaca, često i samih učesnika u ratu, odrekao je vrednost dotadašnjim konvencijama građanskom društva. U takvoj kulturološkoj kllimi Vinaver 1919. u listu Progres objavljuje „Manifest ekspresionističke škole“ u kome poručuje: „Svi smo mi ekspresionisti“.
Fotografija koja se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu (Foto: J. Gubelić)
U ovom periodu nastaje i “Pantologija novije srpske pelengirike” , zbirka pesama kakvu bi malo kome palo na pamet da napiše. Ona parodira “Antologiju novije srpske lirike” Bogdana Popovića, koja važi za kanon lepe i kvalitetne poezije s početka 20. veka. Međutim, “Pantologija” nije samo parodija na pesme već predstavlja i polemički dijalog sa njihovim autorima.
Krajem 20-ih stupa u državnu službu. Tako upoznaje englesku novinarku Rebeku Vest koja je više puta boravila u Srbiji I zabeležila putopis „Crno jagnje i sivi soko“. Glavni junak ovog putopisa, Konstantin u stvari je Stanislav Vinaver. Ovo je možda jedan od najdirektnijih, literarnih opisa Stanislavljeve ličnosti: „On je čovek koji malo pije, ali je stalno opijen onim što mu izlazi kroz usta, a ne onim što ulazi na njih. Taj ne zatvara usta“. Engleska novinarka zabeležila je koliko je Vinaver bio veliki patriota i sa kolikim se žarom borio u ratovima. Ističe bitnu komponentu njegovog nacionalnog identiteta, a to je da je on poreklom čistokrvni Jevrejin, ali da je nacionalnim opredeljenjem „najsrpskiji Srbin“. Insistiranje mnogih, pa i Rebeke Vest da dođe u Englesku dok ne prođe Drugi svetski rat, Vinaver je odbio i izabrao zarobljeništvo u kom je proveo oko 3 i po godine u tri ozloglašena logora. I u ovakvim uslovima nastavio je svoje usavršavanje jezika. Nabavio je knjige i učio starogrčki, a po povratku iz zarobljeništva napisao je knjigu „Godine poniženja i borbe. Zanimljivo je da je Vinaver redovno vežbao jogu, čiju tehniku je naučio dok je bio u Rusiji. Posle zarobljeništva, zdravstveno stanje mu je zabranjivalo ove vežbe.
Vinaverove naočare koje se čuveju u Narodnom muzeju u Šapcu (Foto: J. Gubelić)
Bio je novinar poznatih listova, radio u državnoj službi i pri tom putovao u brojne evropske zemlje, 1948. primljen u Udruženje književnika Srbije, učestvovao je na plenunimam gde su ga posmatrali sa čuđenjem. Objavljivao novinaske članke, putopise, feljtone, muzičke i likovne kritike, pripovetke, poeziju, razne narativne oblike, bavio se i teorijskim radom. Zalagao se za modernu književnost pa zbog toga često dolazio i u sukobe sa neistomišljenicima. Pridavao veliku važnost jeziku, rečeničnoj intonaciji, govornoj melodiji. U srpskoj književnosti ostaće upamćen i kao prevodilac kapitalnih dela evropske klasične književnosti. Prevodio je sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog. Preveo je, između ostalog, Hašekove „Doživljaje dobrog vojnika Šejka“, Kerolovu „Alisu u čarobnoj zemlji“ i Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“. U svojim prevodima težio je da prenese smisao originala, a da istovremeno to bude u duhu srpskog jezika. Čak je na sopstvenu ruku dopisao oko sto strana teksta Rableovog poznatog romana, što je izdavač odbio da štampa.
Sa posebnom ljubavlju govorio je o svom zavičaju, a najlepše utiske sabrao je u spisu “Šabac i njegova tradicija”. O svojim sugrađanima imao je visoko mišljenje i kod njih cenio određene karakterne crte među kojima ističe: “Širinu pogleda, poznavanje ljudi, razumnu psihologiju, smisao za čoveka, prostrani provod, duh pregnuća i rizika, svesno zadovoljstvo i neodoljiv građanski ponos“. Veliku važnost pridavao je književnoj tradiciji ovog kraja, pa ovako piše o svojim prethodnicima: „Ja, dakle na moje navjeće zadovoljstvo, govorim o svome rodnom mestu, o mestu sa izgrađenom tradicijom. Mi smo dali srpskoj kulturi vrlo mnogo. Dali smo tvorca jezika Vuka Karadžića, dali smo najvećeg istoričara Stojana Novakovića, najrazdraganijeg motrioca sela Janka Veselinovića, najmudrijega poznavaoca srpskog karaktera Lazu Lazarevića, najvećeg znalca balkanskog čoveka, Cvijića, najvećeg mislioca, i to u vidu bogomdanog stručnjaka za prostrane i obimne čovečanske dijagnoze, Božu Kneževića.”
Među predmetima u Narodnom muzeju u Šapcu nalaze se i dvogled Stanislava Vinavera (Foto: J. Gubelić)
Za svoj rodni grad vezuje i ono najbolje i najvrednije što je proisteklo iz njega, a to su njegov altruizam i empatija: „Ja sam se u ljudima mnogo razočaravao… Sve je to neobično bolno. Ali verujte, i sve je to slatko. Komplikacije života, nerazumevanje i razumevanje, stvaraju od života neprekidnu muziku koja nam ne dopušta da odbacimo život kao nešto prekratko, krnje i gluho. Mi svi Šapčani volimo život i volimo čoveka. Možda mnogi Šapčani vole život što daje mogućnosti, tolike mogućnosti sreće, zadovoljstva i društvenosti. Vole ga kao veliko obećanje. Ja sam ga voleo i kada bi me razočarao.”Ovaj konfuzni miljenik haosa, nesistematični šarlatan, kako su ga protivnici njegovih ideja nazivali, a za koje on nije mnogo mario, izgleda je bio vesnik nekog drugačijeg vremena. Međutim, izgleda se polako otvara prostor za upoznavanje sa ovim nedovoljno pominjanim Šapčaninom koji je, ni manje ni više, bio pisac, pesnik, novinar, putopisac, esejist, književni istoričar i kritičar, parodičar, polemičar, teoretičar jezika, prevodilac sa 7 jezika, a pre svega veliki rodoljub. U prilog tome govore njegova sabrana dela koja su pre dve godine izašla u 17 tomova, kao i sve češća književna okupljanja koja se održavaju pod njegovim imenom. Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
I Šabac se na svoj način odužuje svom znamenitom sugrađaninu. Dvorana za programe kulture u Aneksu Biblioteke šabačke ponela je njegovo ime, prošle godine ustanovljeni su “Vinaverovi dani” kao posebna manifestacija koja slavi umetnost i kulturu, a od ove godine Šabac je dobio i Fondaciju “Stanislav Vinaver” koja će kao zadatak imati promociju demokratskih vrednosti, promovisanje i unapređenje kulture, umetnosti i obrazovanja.
Njegova najznačajnija dela jesu „Priče koje su izgubile ravnotežu” (1913), „Misli” (1913), „Varoš zlih volšebnika” (1920), „ Gromobran svemira” (1921), „Čuvari sveta” (1926), „Ikarov let” (1937), „Ratni drugovi” (1939), „Evropska noć” (1952), „Jezik naš nasušni” (1952), „Zanosi i prkosi ” (1963).
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
