СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: „НАЈСРПСКИЈИ СРБИН“ КОЈИ СЕ ДИВИО ШАПЦУ И ШАПЧАНИМА

Да никада није написао и објавио ниједну једину реч, својим добровољачким стажом у балканским и светским ратовима, заробљеништвом у немачким логорима, Станислав Винавер (1891-1955)  завредео би улицу, школу, споменик са својим именом. Друштвене и културне прилике углавном му нису ишле у прилог, а признања су изостала деценијама. У његовом родном граду Шапцу у последњих неколико година почела се све учесталије одавати почаст овом новинару, преводиоцу и значајном писцу и критичару наше књижевности између два рата, а тек недавно објављена су његова сабрана дела у 17 томова у издању Службеног гласника и Завода за уџбенике.

Његови познати стихови “Ми се чудно разумемо” парафраза су пишчевог односа са јавним мњењем у његовој вољеној Србији. У свом последњем интервјуу, непосредно пред смрт 1955. године рећи ће: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје.“ Његове пророчке визије, књижевне и дословне, у које је пасионирано веровао, обистиниле су се, па Винавер сада, 125 година након свог рођења, постаје симбол модерности, космополитизма, културе и демократског мишљења.
Овом чистокрвном Јеврејину по пореклу, срце је било испуњено српским националним идентитетом, а љубав према отаџбини  била је његова опсесија. Интересовање за природне науке јавило се уз оца лекара Аврама Јосифа Винава а таленат за музику наследио је од мајке Розалије Руже Винавер, чувене пијанисткиње. Станислав Винавер био је ђак Шабачке гимназије све до завршног разреда, када је због вербалног сукоба са професором избачен из школе. Због тога је матурирао у Првој београдској гимназији 1909. године, након чега школовање наставља на Сорбони где изучава математику, физику, музику и филозофију код Анрија Бергсона, што ће се испоставити као јако важно за његову каријеру.

Породица Винавер у хроникама града остала је упамћена по научној, културној и хуманитарној делатности. Захваљујући познанству са Вилхелмом Рендгеном, зачетником радиологије, приликом досељавања у Шабац из Пољске, Аврам Винавер донео је и први рендгенски апарат јужно од Дунава и Саве, захваљујући чему је Шабац постао први рендгенолошки центар на Балкану. У дворишту породичне куће у Шапцу подигао је и малу електричну централу. Шабац тада није имао струју па је у кући Винаверових засијала прва шабачка сијалица. Био је један од три лекара у Шапцу, лечио је бесплатно сиротињу, са женом био један од оснивача и добротвора Ђачке трпезе, а зачео је терапију лечења канцера рендгенским зрацима.  Ружа је била пијанисткиња, музички педагог и популаризатор пољске културе. Шапчани је обично помињу  као жену чијом заслугом је у ондашњу Србију допремљен први клавир. Активно је учествовала у развитку културног живота града. Аврам као лекар и управник Ваљевске болнице, а Ружа као болничарка, бринули су  заједно о рањенима и оболелима од тифуса у Првом светском рату.

Аврам  1915. године у Ђевђелији умире од маларије, а по сопственој жељи, сахрањен је са српским војницима у заједничкој гробници. Станислав се вратио из Париза са студија да би учествовао у Балканским ратовима, а у Првом светском рату је један од 1300 каплара чувеног Скопског ђачког батаљона. Са мајком Ружом се повлачи преко Албаније на Крф, где је био посебно активан. Након тога борави у Русији као преводилац југословенске мисије. Сведок је Октобарске револуције и остаје у Москви до 1919. Утиске о револуцији и искуства из Москве, објавиће у књизи есеја „Руске поворке“. Након што је, по повратку са Крфа, породичну кућу у Шапцу затекла похарану, Ружа Винавер напустила је овај град и одселила се у Београд где је наставила да се бави музичком делатношћу као профессор све до Другог светског рата,  када ју је Гестапо одвео у београдске логоре одакле не постоје тачни подаци о њеној смрти.

Заслугом очевог необичног  апарата, за који су скептици говорили да “доктор  Аврам гледа ко у одећи има ушивене дукате” млади Станислав је заволео науку. Отуда интересовање за “масу која се сама себе ослобађа, ослобађање од робовања крутом поретку” , како је записивао. Посматрање развејаних облика људског тела, масе која се разводњава до најситнијих честица било је, природно исходиште за бављење науком на Сорбони, али и огромно интересовање за студије филозофије код Анри Бергсона. То је имало огроман утицај на формирање Винаверове поетике одбацивања целине, јединства. Радомир Константиновић каже: „Заражен Бергсоном на један диван начин, идеју целине, јединства, кохерентности одбацује, а хтео је вечно, неисцрпно стваралаштво.” Тако је Винавер, под утицајем Бергсона, сматрао да када би се створио облик, наша драма би тек почела, и да је потребно да облик разграђујемо да нас не зароби.  Отуда је Станислав тражио слободу у свему, тежио ослобађању речи, појмова. Експресионизам, уметничка појава која природно долази након разочарања ратом,  почиње то ослобођење „свега од свега“. Млади нараштај писаца, често и самих учесника у рату, одрекао је вредност дотадашњим конвенцијама грађанском друштва. У таквој културолошкој кллими Винавер 1919. у листу Прогрес објављује „Манифест експресионистичке школе“ у коме поручује: „Сви смо ми експресионисти“.

У овом периоду настаје и “Пантологија новије српске пеленгирике” , збирка песама какву би мало коме пало на памет да напише. Она пародира “Антологију новије српске лирике” Богдана Поповића, која важи за канон лепе и квалитетне поезије с почетка 20. века. Међутим, “Пантологија” није само пародија на песме већ представља и полемички дијалог са њиховим ауторима.
Крајем 20-их ступа у државну службу. Тако упознаје енглеску новинарку Ребеку Вест која је више пута боравила у Србији И забележила путопис „Црно јагње и сиви соко“. Главни јунак овог путописа, Константин у ствари је Станислав Винавер. Ово је можда један од најдиректнијих, литерарних описа Станислављеве личности: „Он је човек који мало пије, али је стално опијен оним што му излази кроз уста, а не оним што улази на њих. Тај не затвара уста“. Енглеска новинарка забележила је колико је Винавер био велики патриота и са коликим се жаром борио у ратовима. Истиче битну компоненту његовог националног идентитета, а то је да је он пореклом чистокрвни Јеврејин, али да је националним опредељењем „најсрпскији Србин“. Инсистирање многих, па и Ребеке Вест  да дође у Енглеску док не прође Други светски рат, Винавер је одбио и изабрао заробљеништво у ком је провео око 3 и по године у три озлоглашена логора. И у оваквим условима наставио је своје усавршавање језика. Набавио је књиге и учио старогрчки, а по повратку из заробљеништва написао је књигу “Године понижења и борбе. Занимљиво је да је Винавер редовно вежбао јогу, чију технику  је научио док је био у Русији. После заробљеништва, здравствено стање му је забрањивало ове вежбе.

Био је новинар познатих листова, радио у државној служби и при том путовао у бројне европске земље, 1948. примљен у Удружење књижевника Србије, учествовао је на пленунимам где су га посматрали са чуђењем. Објављивао новинаске чланке, путописе, фељтоне, музичке и ликовне критике, приповетке, поезију, разне наративне облике, бавио се и теоријским радом. Залагао се за модерну књижевност па због тога често долазио и у сукобе са неистомишљеницима. Придавао велику важност језику, реченичној интонацији, говорној мелодији. У српској књижевности остаће упамћен и као преводилац капиталних дела европске класичне књижевности. Преводио је са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког. Превео је, између осталог, Хашекове „Доживљаје доброг војника Шејка“, Керолову „Алису у чаробној земљи“ и Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“.  У својим преводима тежио је да пренесе смисао оригинала, а да истовремено то буде у духу српског језика. Чак је на сопствену руку дописао око сто страна текста Раблеовог познатог романа, што је издавач одбио да штампа.
Са посебном љубављу говорио је о свом завичају, а најлепше утиске сабрао је у спису “Шабац и његова традиција”. О својим суграђанима имао је високо мишљење и код њих ценио одређене карактерне црте међу којима истиче: “Ширину погледа, познавање људи, разумну психологију, смисао за човека, пространи провод, дух прегнућа и ризика, свесно задовољство и неодољив грађански понос”. Велику важност придавао је књижевној традицији овог краја, па овако пише о својим претходницима: „Ја, дакле на моје навјеће задовољство, говорим о своме родном месту, о месту са изграђеном традицијом. Ми смо дали српској култури врло много. Дали смо творца језика Вука Караџића, дали смо највећег историчара Стојана Новаковића, најраздраганијег мотриоца села Јанка Веселиновића, најмудријега познаваоца српског карактера Лазу Лазаревића, највећег зналца балканског човека, Цвијића, највећег мислиоца, и то у виду богомданог стручњака за простране и обимне човечанске дијагнозе, Божу Кнежевића.”

За свој родни град везује и оно најбоље и највредније што је проистекло из њега, а то су његов алтруизам и емпатија: „Ја сам се у људима много разочаравао… Све је то необично болно. Али верујте, и све је то слатко. Компликације живота, неразумевање и разумевање, стварају од живота непрекидну музику која нам не допушта да одбацимо живот као нешто прекратко, крње и глухо. Ми сви Шапчани волимо живот и волимо човека. Можда многи Шапчани воле живот што даје могућности, толике могућности среће, задовољства и друштвености. Воле га као велико обећање. Ја сам га волео и када би ме разочарао.”Овај конфузни  миљеник хаоса, несистематични  шарлатан, како су га противници његових идеја називали, а за које он није много марио, изгледа је био весник неког другачијег времена. Међутим, изгледа се полако отвара простор за упознавање са овим недовољно помињаним Шапчанином који је, ни мање ни више, био писац, песник, новинар, путописац, есејист, књижевни историчар и критичар, пародичар, полемичар, теоретичар језика, преводилац са 7 језика, а пре свега велики родољуб. У прилог томе говоре његова сабрана дела која су пре две године изашла у 17 томова, као и све чешћа књижевна окупљања која се одржавају под његовим именом.  Станислав Винавер је умро у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.
И Шабац се на свој начин одужује свом знаменитом суграђанину. Дворана за програме културе у Анексу Библиотеке шабачке  понела је његово име, прошле године установљени су  “Винаверови дани” као посебна манифестација која слави уметност и културу, а од ове године Шабац је добио  и Фондацију  “Станислав Винавер” која ће као задатак имати промоцију демократских вредности, промовисање и унапређење културе, уметности и образовања.
Његова најзначајнија дела јесу „Приче које су изгубиле равнотежу” (1913), „Мисли” (1913), „Варош злих волшебника” (1920), „ Громобран свемира” (1921), „Чувари света” (1926), „Икаров лет” (1937), „Ратни другови” (1939), „Европска ноћ” (1952), „Језик наш насушни” (1952), „Заноси и пркоси ” (1963).

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?