Porodica Antonić iz Donjih Nedeljica kod Loznice ima neobičnog ljubimca – šestomesečnu srnu Lanu. Ona svakog dana dolazi da se izigra sa decom, a cela porodica uživa u njenom društvu. Uveče se vraća u svoje stanište, a toliko je pitoma da iz šume dođe čim je neko pozove.
Svako jutro oko osam sati Lana dolazi u dvorište Antonića. Pitoma i graciozna doskakuće iz šume do kuće i hoda po dvorištu. Dozvoljava da je svi maze, i poznati i nepoznati, a raduje se najviše kada joj daju keks i mleko. Tako je naučila jer je othranjena na flašicu.
Lanu, kako su je deca nazvala, Zlatomir je pronašao letos u njivi dok je kosio travu.
– Odjednom sam u travi ugledao lane. Bilo je malo i iznemoglo pa nije moglo ni da se kreće. Okolo nije bilo srna, nije bilo ni njene majke. Ja sam je pomerio da je ne bih zakačio dok kosim, a kad se pojavio vlasnik njive nismo znali šta da radimo sa njom, a nismo mogli da je ostavimo tako slabu. Onda smo se dogovorili da je ja ponesem kući dok malo ne ojača. Stavio sam je u majicu i tako doneo kući – priča Zlatomir Antonić.
Celo leto bila je kuću gde su je hranili na flašicu sa cuclom. Najviše su se radovali Milica, Matija, Marko i Miloš, kojima je Lana postala pravi ljubimac.
– Davali smo joj mleko najpre na špric, pa onda na kašičicu. Deca su se najviše oko nje borila da preživi i poraste. Tek posle tri četiri dana ona je počela da daje znake da će da bude dobro – priča Zlatomir dok mazi Lanu.
U početku su je držali u kući, a onda pustili u dvorište.
– Ona je preko leta boravila u dvorištu jer je bilo toplo vreme i videli smo da joj prija priroda – priča.
Lana je postala omiljeni ljubimac deci. Kada je ojačala pustili su je u prirodu, ali je Lana, na iznenađenje svih nastavila da dolazi sama.
-Svako jutro ona dođe sama. Onda čeka decu da se vrate iz škole i oni se sa njom igraju. Kad oni trče, ona trči za njima. Uveče ode u šumu. Mi često vidimo kako se kreće sa srnama i jednim srndaćem, ali se odvoji od njih i dođe do kuće – priča Zlatomir ovu neverovatnu priču.
I stiže svakog dana da se izigra sa decom. Sa njima ide u njivu, baštu, a ponekad uđe i u kuću. Kada padne mrak, vraća u svoje stanište. Lana je toliko pitoma da dođe svaki put kad je dece dozivaju.
Ona oseća da je ovde dobrodošla, a svojim domaćinima pričinjava ogromnu radost. Kada ode, Miloš joj nalazi zamenu – plišano lane, jer iako ima dve godine, oseća koliko mu Lana nedostaje.
