Рекордно низак водостај Саве овог лета поново је открио једну од најзанимљивијих речних олупина у овом делу Србије, између Шапца и Сремске Митровице. Из воде је изронио „Словенац“, моћни парни тегљач који је у народу познат као „Савски Титаник“. Док мештани, купачи, риболовци и љубитељи фотографије користе прилику да приђу олупини, остаци брода откривају делове приче која траје дуже од осам деценија.
Олупина се налази у Сави код Јарка, недалеко од Шапца и Сремске Митровице. Када водостај довољно опадне, изнад површине се појаве делови трупа, палубе и погонског система са карактеристичним бочним точковима.
„Ово је некада био пароброд који се звао „Словенац“, а у време Аустроугарске био је у њеном власништву. Направљен је пред почетак Првог светског рата, око 1913. године. После завршетка рата припао је тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“, каже Дејан Митјев, риболовац.
Направљен 1913. године, две године после чувеног „Титаника“, доживео је сличну судбину – завршио је на дну реке. Током ратних година коришћен је за превоз различитог терета, а према доступним сведочанствима и за превоз рањеника.
Последње путовање било је кобно. Крајем априла 1945. године, код Дреновца и Шеварица, недалеко од Шапца и Сремске Митровице, „Словенац“ је наишао на немачку магнетну мину. После експлозије брод је тешко оштећен и потонуо је у Саву.
„Превозио је и рањенике, превозио је терет и муницију. Наводно постоје и приче да су приликом потонућа остали мина и други материјал, али то су непроверене информације. Ипак, то треба озбиљно схватити и не треба се играти и превише чачкати. Ко зна шта је све остало у њему. За време рата сигурно није туда ишао тек тако“, каже Митјев.
Његова судбина, међутим, није почела последњим потонућем. Током Другог светског рата брод је, према сведочењима и доступним подацима, два пута потапан и извлачен, пре него што је 1945. године коначно остао на дну Саве.
Данас, на граници Срема и Мачве, његови остаци привлаче пажњу мештана са обе стране реке.
„Он је јако популаран. Сваког лета тамо долазе Митровчани и Шапчани. Видео сам да људи долазе због купања, али и да виде тај брод“, каже Недељко Ђурић, мештанин и љубитељ реке.
Олупина је током година била изложена и покушајима да се њени делови однесу и искористе као старо гвожђе.
„Пре неколико година било је покушаја да га мало секу, пошто још има гвожђа које може да се искористи, да се заради који динар“, прича Ђурић.
Покушај крађе се, срећом, није завршио успешно. Временом се око олупине формирао и спруд, па је простор око „Савског Титаника“ постао место на које долазе риболовци и љубитељи реке.
„Он је на неки начин наша атракција. Сви волимо да дођемо до њега. Лепо је што је плажа овде добила и неку додатну сврху. Лепо је и треба га чувати колико год можемо. Не треба остављати крш, празне флаше и отпатке. Оставите га чистог, па нека полако почива и завршава своју судбину“, каже Митјев.
За љубитеље реке и бродова, ова олупина није само гомила старог гвожђа. Она је остатак снажног пароброда који је преживео ратове, мењао власнике и заставе и на крају постао део локалног сећања.
„То је била једна велика сила, једна од највећих сила тог времена – Аустроугарска“, подсећа Митјев.
„Словенац“ је тако од моћног пароброда који је пловио Савом постао неми сведок једног времена. Данас његови остаци, кад Сава довољно опадне, поново излазе на светлост дана и подсећају да река не чува само воду и обале, већ и делове историје који су деценијама били скривени испод њене површине.
Три живота и једна кобна мина
Иако га јавност због израњања услед суше назива „савским Титаником”, прави назив овог 54 метра дугог парног теглача је „Словенац”. Изграђен је давне 1913. године у Будимпешти (под именом Ваг), а током свог века пловио је под три заставе и преживео оба светска рата. Ипак, његова највећа специфичност је то што је потонуо чак три пута. Прва два пута (код Иванова и Београда 1944. године) успешно је вађен и поправљан. Судбина му је коначно пресудила 25. априла 1945. године, када је превозећи рањенике налетео на немачку мину и остао на дну Саве, где лежи и данас.
