„Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli i to ću ispuniti“, pisala je Draga Ljočić februara 1879. godine kada je doktorirala u Cirihu i postala prva žena lekar u Srbiji, a četvrta dama na Starom kontinentu sa univerzitetskom diplomom medicine. Uprkos diplomama stečenim u Švajcarskoj, nije mogla da se zaposli u domovini jer tadašnja Srbija nije bila spremna da prihvati ženu lekara.
Prva srpska lekarka
Prva srpska lekarka rođena je u Šapcu 1855. godine. Školovanje je počela u rodnom Šapcu, nastavila u Beogradu, a 1872. godine u Cirihu je upisala studije medicine, jer su samo u tom gradu mogle da studiraju žene. Tek krajem šeste decenije KSIKS veka u svetu su ženama dozvoljene studije medicine, i to u Cirihu, dok je ugarski ministar prosvete tek u novembru 1895. izdao dozvolu „da se ženskinje puštaju na univerzitet“.. Prva žena koja je stekla diplomu lekara 1863. godine bila je Švajcarkinja Morgan. Samo petnaest godina kasnije, u Cirihu je studije medicine završila i prva Srpkinja, gospođica Draga Ljočić. U to vreme Švajcarska je bila stecište anarhista, socijalista i feministkinja. Kontakti s njima će odrediti životne stavove Drage Ljočić i njenu borbu po povratku u otadžbinu za profesionalno izjednačavanje prava muškaraca i žena, kao i uvođenje prava glasa za žene.
Studentski život Drage Ljočić u Cirihu bio je neprekidna borba sa oskudicom. Uz stipendiju od 40 dinara mesečno iz Fonda koji je trgovac Jevrem Panić ostavio dobrim šabačkim đacima i studentima, jedva da je sastavljala kraj sa krajemo u tuđoj zemlji.
Sedam godina je imala kada je porodica izgubila imanje u parnici sa bogatom šabačkom porodicom. Ogorčen na presudu, njen otac Dimitrije je platio crkvenjaku da zvoni na sva zvona, a ljudima koji su se okupili oko crkve je rekao: „Umrla je pravda i nju danas sahranjujem“. Nastavio je da radi kao pekar da bi školovao decu. A i oni su imali isti cilj.
Braća, Đura i Svetozar, takođe su stekli visoko obrazovanje, pa su pomagali Dragino školovanje.
Đura se prvo školovao na Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je istomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inženjerijskog pukovnika bio profesor te akademije, a objavio je i nekoliko udžbenika.
Draga sa porodicom ( Zavičajno odeljenje Bibliotke šabačke), Foto: J. Gubelić
Draga Ljočić studije je nakratko prekinula 1876, kako bi kao lekarski pomoćnik učestvovala u Srpsko-Turskom ratu. U znak priznanja za rad u bolnicama i u krvavim bitkama dobila je čin sanitetskog poručnika. Po završetku rata vratila se u Cirih, a zatim otišla u Ženevu, gde je završila studije i u Srbiju došla sa lekarskom diplomom.
Uprkos diplomama stečenim u Švajcarskoj i specijalizaciji očnih bolesti, u Beogradu je, pred našim lekarima, naknadno polagala poseban ispit, ali nije primljena da radi u bolnici. Ondašnja Srbija nije bila spremna da prihvati ženu lekara, pa se 1879. godine posvetila privatnoj lekarskoj praksi, koju je obavljala u kući svog brata Đure, u Jevremovoj 6. u Beogradu.
Već sledeće godine postala je član Srpskog lekarskog društva, što je bilo izuzetno priznanje, ali su joj od jake prehlade stradala pluća. Zbog komplikacija je 1880. otišla na lečenje u sanatorijum na Krimu, zahvaljujući koleginici Mariji Fjodorovnoj Siebold, koja je kasnije i sama došla u Srbiju da radi kao lekar.
Po povratku iz Ciriha, kao pobornicaženske ravnopravnosti i sa idejama o jednakosti i socijalnoj pravdi, kao i o neophodnosti za rodnu jednakost u svim profesijama, 1909. kada je menjan Sanitetski zakon, zajedno sa koleginicom Evom Haljeckom, lekarkom Niške bolnice, vatreno zalagala da se lekarke u pravima izjednače sa kolegama, napisavši da „profesionalne kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini uslov za zapošljavanje“.
Borac za ravnopravnost polova (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke), Foto: J. Gubelić
U državnoj službi, međutim i dalje nije mogla da dobije ravnopravan status sa ostalim kolegama. Tek 1881. uspela da se zaposli, kao lekarska pomoćnica, u državnoj bolnici u Beogradu. Vršila je dužnost rukovoditeljke Ženskog odeljenja Opšte državne bolnice, ali sa platom i pravima lekarske pomoćnice. Zbog neverovatne požrtvovanosti i profesionalizma koji je doktorka Ljočić pokazala za vreme trajanja srpsko-bugarskog rata iz 1885. unapređena je u sekundarnog lekara, ali ni tada nije postala ravnopravna sa kolegama: njena nova plata je iznosila dve hiljade dinara godišnje, dok je njihova bila dve i po, za nju nisu bile predviđene periodične povišice, niti je mogla novim postavljanjem ostvariti pravo na penziju.
Borba doktorke Drage Ljočić za profesionalna prava nije prestala, pa se tako 1889. ona ponovo obratila Ministarstvu unutrašnjih dela, sa veoma jasnim stavom i potpuno rezolutnim tonom koji nije bio molba već zahtev ministru „da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom…iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje“. Pošto je njen stav i zahtev sada bio odlučniji pozvan je načelnik Saniteta da i on iskaže svoje mišljenje.
„Ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe – na čoveka, koji će rukovoditi u njezinom životu“- započeo je izavu načelnik Saniteta, nastavljajući – „Da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar…Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti“. Draga se onda obratila kralju Milanu i državnom savetu, ali ništa nije poboljšalo njen profesionalni položaj. Naprotiv, decembra 1889. dobila je rešenje o otpuštanju iz službe. Demporalisana nastavlja sa privatnom praksom i veoma uspešno lečila pacijente.
Draga sa suprugom Rašom Miloševićem (Zavičejno odeljenje Biblioteke šabačke), Foto: J. Gubelić
Draga Ljočić je bila udata za novinara Aranđela Rašu Miloševića, jednog od osnivača Narodne radikalne stranke, oštrog protivnika tadašnjeg režima. Život sa njim je bio pun neizvesnosti, ta je tako zbog aktivnosti u Timočkoj buni, bio uhapšen i osuđen na smrt u vreme njenog porođaja. NJene koleginice, Marija Fjodorovna i Raisa Svetlovska, skupile su 3.000 potpisa da se Milošević pomiluje. Navodno je i kraljica Natalija uticala na pomilovanje, zbog prijateljstva sa doktorkom Ljočić.
Ta kazna je preinačena i poslat je u Beogradsku tvrđavu na izdržavanje desetogodišnje robije.
Ostavši sama sa bebom i obavezom da se stara i o roditeljima svog muža, Draga je nastavila da se bavi lekarskom praksom. Posle poraza na Slivnici, 1885. godine, osuđeni radikali pušteni su na slobodu. Muž joj se vratio 1. januara 1886, a krajem te godine dobili su još jednu ćerku Radmilu, od pet koje su izrodili tokom života.
Draga Ljočić je u istoriji srpske medicine zapamćena kao velika dobrotvorka i kao osoba koja često besplatno lečila decu, naročito devojčice, pošto je imala uvid u zdravstveno stanje učenica u ženskim školama. Ona je zajedno sa doktorom Lazom Lazarevićem besplatno lečila devojčice iz Ženske radničke škole. Sa dr Jovanom Jovanovićem je 1904. osnovala Materinsko udruženje i bila njegova prva predsednica. Cilj udruženja bio je staranje o napuštenoj deci i smanjivanje smrtnosti novorođenčadi. Bila je jedna od osnivačica i prva predsednica Društva beogradskih žena lekara, 1919, koje je bilo veoma aktivno u prikupljanju sredstava za izgradnju prve bolnice za žene i decu, u kojoj je bilo predviđeno da rade isključivo lekarke.
Nadgrobni spomenik Drage Ljočić (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke), Foto: J. Gubelić
Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine i okupacije Beograda, sa porodicom se povukla u Niš i sa ćerkama radila u tamošnjoj bolnici.
Pošto su neprijatelji napredovali, porodica se podelila – Raša i ćerka Radmila s vojskom su prešli preko Albanije, otišli na Krf, pa na Solunski front.
Draga, kojoj je tada bilo 60 godina, sa tri mlađe ćerke iz Niša je vozom otišla u Solun, odatle u Atinu, pa potom u Rim i u Nicu. Iz Nice su otišle u Lozanu, odakle su sve vreme rata organizovale slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima.
U domovinu se vratila 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time otvorila put budućim koleginicama. Ličnim zalaganjem i životom, dosta je radila na polju emancipacije žena u Srbiji. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju. Tada je bila lekar Uprave monopola.
Draga Ljočić je svojom hrabrošću, borbom, profesionalnim zalaganjem dala primer i kćerki Radmili, koja je, iako potpuno svesna kakav je život lekarke u Srbiji, odlučila da sledi majku i da u Cirihu završi studije medicine.
Doktorka Draga Ljočić je preminula 5. novembra 1926. u Beogradu, u sedamdeset prvoj godini. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.
Odnedavno njeno ime poneo je šabački Dom zdravlja.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
