Роберт Толингер, чувени композитор и диригент чешког порекла, оставио је велики траг на српску хорску музику. Живео је и радио у Кикинди, на Цетињу и у Шапцу, и свугде је остварио велики успех на пољу музичког и педагошког рада, за шта му је додељено више од 25 јавних признања. Посебно важно место заузима у историји Шабачког певачког друштва, где је од 1902. до 1911. године, уз бројне реорганизације и увођење иновативног репертоара, учинио да Друштво стекне велику славу. Својим залагањем и преданошћу раду, задужио је Шабац и будуће генерације.
Роберт Толингер живео је у Шапцу од 1902. до смрти 1911. године
Рођен је 1859. године у Хлубоки, према матичној књизи прашког конзерваторијума. У Споменици Шабачког певачког друштва, која је штампана 1931. године, као место рођења наводи се Фрауенберг, а то пише и на споменику у Шапцу. Као треће место рођења записан је Милхаузен, и то место је 1881. године споменуо сам Толингер приликом венчања са Аном Рајковић у Кикинди.
Споменик Толингеру подигнут је у Шапцу 1931. године на Доњошорском гробљу на његовом гробу
Најновија опсежна истраживања његовог живота и рада нису пружила много података о годинама детињства и о школовању. Познато је да се, после завршене основне школе и два разреда реалке, 1874. године уписао на Прашки конзерваторијум где је завршио петогодишње студије виолончела, у класи професора Франциса Хегенбарта. Одмах по завршетку студија, 1859. године, Толингер се отиснуо у свет. У загребачкој Земаљској опери осам месеци је био виолончелиста одакле је, на позив Певачког друштва „Гусле“, 20. маја 1880. године, дошао у Велику Кикинду, где је остао десет година.
Споменик је током година био запуштен, па је недавно реновиран
Ових десет година Толингеровог боравка у Кикинди популарно се називају Толингерово доба. Певачко друштво Гусле је достигло највиши ниво хорског певања, а сам Толингер је овде компоновао најбоље композиције. Као врстан виолончелиста, често је наступао и добијао ласкава признања, како домаће, тако и стране штампе.
Шабачко певачко друштво позвало је све да помогну у подизању споменика (Извор: Међуопштински историјски архив “Шабац”)
У Кикинди је Толингер примљен веома срдачно и са великим поштовањем. Већ следеће, 1881. године, оженио се младом девојком Аном, ћерком кикиндског свештеника Константина Рајковића, и прихватио православну веру. Развели су се 1887, а њихова ћерка Пава припала је мајци. Ана се касније удала за њиховог венчаног кума, адвоката Милана Петровића, који је, у време када је Толингер дошао у Кикинду, био председник Певачког друштва „Гусле“. Након тога, уметник се повлачи у самоћу своје собице, из које ретко излази.
Душан С. Коњевић, председник ШПД-а, најављује подизање споменика 1930. године (Извор: Међуопштински историјски архив “Шабац”)
Покушавајући да промени боравиште, неколико пута је одлазио на Цетиње и био приман код Кнеза Николе. Тамо је до 1897. године, у својству кнежевог музичара, радио као композитор, педагог, хоровођа и солиста. Разочаран црногорском престоницом, која није нашла средства да штампа његова дела, одлази у Праг и у договору са једном издавачком кућом, пет година ради на припремању својих дела за штампу и концертне турнеје за пропагирање српске музике у страном свету. Подухват није успео због недостатка материјалних средстава.
Шапчани иду на откривање споменика Роберту Толингеру (Извор: Међуопштински историјски архив “Шабац”)
И тада, можда у најбољем часу, пристиже позив Шабачког певачког друштва и он долази у Шабац где је радио као хоровођа Шабачког певачког друштва и професор Гимназије и Више женске школе. Већ школске 1903/1904. године, у Гимназији ради хор од 97 ученика, велики оркестар од 30 ученика и мањи музички састав од 17 свирача. И у женској гимназији је, по старом обичају и угледу на Цетиње, почео спремати хор талентованих ученица, што му је омогућило да комбинује програм са ученицима Гимназије и да створи и мешовити хор.
Толингер је био омиљен међу Шапчанима, у великом броју су присуствовали отварању споменика (Извор: Међуопштински историјски архив “Шабац”)
Врло брзо Толингер је постао миљеник Шапчана. Своју васпитну музичку мисију обављао је са великим ентузијазмом. Своје ђаке оплеменио је богатом ризницом музичке културе, за кратко време од групе аматера створио певачке занесењаке, реорганизовао је Шабачко певачко друштво које улази у најплоднији период рада. Године 1903. на такмичењу 23 певачка друштва из Србије и Војводине у Београду, Шапчани освајају прво место. У стручном жирију седео је Стеван Мокрањац, чија је Десета руковет била задата композиција. Честитајући Толингеру, Мокрањац је тада рекао: „Ти си, побратиме, за Десету руковет учинио више него ја. Истина, ја сам је компоновао, али ти си је створио и тек сам је сад осетио онакву какву сам је замишљао.“
Најава освештања споменика 24. маја 1931. године од стране Шабачког певачког друштва (Извор: Међуопштински историјски архив “Шабац”)
У самом граду, није се могла замислити ниједна забава, концерт или приредба, па чак ни црквени обред, без Шабачког певачког друштва. Чланови Друштва су једноставно обожавали Толингера, сви су о њему имали лепо мишљење, сматрајући га високоморалним човеком. Потпуно посвећен струци, зрачио је урођеном скромношћу. Био је друштвен и увек спреман да помогне. Иако тежак инвалид, без десне ноге до колена, и тешким кретањем помоћу жичане направе и штапа, знао је да се укључи у буран ноћни кафански живот, са уживањем слушајући специфично музицирање чувених Цицварића. Толингер је у Шапцу имао све услове за удобан лични живот.
Писмо Душана Коњовића, професора у пензији. који је 1957. послао архиву слике са свечаности откривања Толингеровог споменика (Извор: Међуопштински историјски архив “Шабац”)
У сећањима на Толингера, Ружа Винавер пише да је био несрећан и утучен, јер је био лишен слободе кретања, али је „вршио своју васпитну музичку мисију са заносом апостола који верује да је једино то прави пут добру, са пожртвовањем, са истрајношћу“. И сама посвећена музици, „тој вештини да се мисли звуцима“, Ружа Винавер певала је у Шабачком певачком друштву и често свирала са Толингером на приредбама у Шапцу и концертима које је приређивала у својој кући, она на клавиру, он на виолончелу.
О значају овог музичара, Ружа Винавер је још записала: „У времену када се у Шапцу певале песмице à ла Рукавице с прстима, цура шишке спустила… Толингер са својим темељним музичким знањем, талентирани диригент и одушевљени Вагнеријанац, чини у Шапцу, малој вароши талентованих људи, промену и прелом…“
Улица Роберта Толингера у Шапцу (Фото: Ј. Губелић)
Толингер је у Шапцу имао све услове за удобан лични живот. Становао је у близини Гимназије, у кући учитељице Лепосаве Крстић, а о њему се бринула рођака из Прага Марија Ружичка. Самопрегоран рад негативно се одразио на његово здравствено стање. Још од 1909. године, повремено је почео да изостаје из школе. У зиму 1911. године, 20. фебруара, изненада је умро од запаљења плућа. Сутрадан је, уз највеће почасти, сахрањен на Доњошорском гробљу.
Одмах после Толингерове смрти, у жељи да се одуже своме хоровођи, у граду је покренута иницијатива за подизање надгробног споменика, али су акцију прекинули ратови. После 1918. настављено је прикупљање прилога и одлучено је да се споменик подигне на двадесетогодишњицу смрти. Међу 110 приложника били су и Амбасада Чехословачке Републике, Југословенско-чехословачка лига у Шапцу, Шабачко певачко друштво, Певачко друштво „Гусле“ из Кикинде, „Зора“ из Карловца, Прво београдско друштво „Караџић“ из Лознице, књижевница Исидора Секулић, композитор Владимир Ђорђевић и многи Шапчани.
Споменик је 14. јуна 1931. открио посланик Чехословачке Републике Роберт Фидел, а освештао епископ шабачки Михаило. Према писању „Шабачког гласника“, откривање споменика Роберту Толингеру претворило се у „један национални дан у Шапцу посвећен Чехословацима“.
На споменику од сивкастог мермера у виду обелиска од 250 центиметара, уклесане су речи:
„Свом дичном хоровођи
Роберту Толингеру
композитору
рођ. 9. XI 1859. у Фрауенбургу у Чехословачкој
20. II 1911. г. у Шапцу.
Овај споменик подиже заједно
са његовим ђацима, поштоваоцима
и пријатељима 1931. г.
одано Шабачко певачко друштво.“
Неасфалтирана улица сећање на чувеног хоровођу (Фото: Ј. Губелић)
За време боравка у Кикинди, претпоставља се да је Роберт Толингер написао преко 20 песама за мушки, женски и мешовити хор, око 135 дечјих песмица, више соло песама, једну литургију, мноштво духовних композиција, више клавирских композиција, као и композиције за друге инструменте. Од већих дела написао је оперету „Весели морнари“, симфонију за велики симфонијски оркестар, мању кантату „Цигани“, велику кантату „Косовка“ и много других дела. Компоновао је и на Цетињу, а нешто мање у Шапцу због велике заузетости. Хор 66 девојака и данас има на репертоару Црна ноћи, песму коју је Толингер компоновао на стихове Јована Јовановића Змаја.
Роберт Толингер концертрирао је једном пред краљем Србије Петром Карађорђевићем Првим, а за дугогодишњи рад на пољу српске музике, и за педагошки рад, додељено му је више од 25 признања.
Кикинђани су му се одужили бистом. Градови Шабац и Кикинда побратимили су се 1931. године, када је подигнут споменик у Шапцу
Да би сачували успомену на Роберта Толингера, његови ђаци, познаници и пријатељи, оживели су сећања кроз Споменицу која се појавила у Шапцу 24. маја 1931. године. На почетку, у кратком тексту, последњи пут свом хоровођи обратило се Шабачко певачко друштво. Написали су и ове реченице: „Сви смо те волели. Али, ти то ниси тражио јер си био беспримерно скроман. Ти најзад и ниси знао за руже, изгледа да ти је судбина и доделила само трновите стазе. Твој гроб ће причати поколењима о човеку који је умирао и умро на послу. Клањајући се побожно твојој сени, желимо ти вечити одмор.“
У Кикинди, на иницијативу културних радника, испред зграде „Диштрикта“, 1979. године, постављена је биста Роберта Толингера, рад академског вајара Слободана Којића, са погледом на концертну дворану у којој је проводио године свог златног доба. У Шапцу је до скоро био потпуно заборављен. Његов гроб био је у прилично запуштеном стању, а слова на споменику једва су се читала. Споменик је сада реновиран и заштићен, а по чувеном композитору и хоровођи назив носи једна улица на Летњиковцу.
Подаци, фотографије и документа у вези са животом и догађајима након смрти Роберта Толингера чувају се у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу.
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
