Дистрикт
Занимљивости Култура

„ПРИВРЕМЕНА“ СВЕТИЊА ДОСЕЉЕНИКА ИЗ АЛБАНИЈЕ КУЛТУРНО ДОБРО ОСЕЧИНЕ

Као привремени пандан традиционалним црквама од камена и цигле, у прошлости су грађене цркве брвнаре, од материјала при руци, често у неприступачним деловима села, како би их заштитили од рушења и паљења. Ово је био случај и са Храмом Вазнесења Господњег у селу Скадар код Пецке, који, као један од најстаријих примерака своје врсте, данас представља непокретно културно добро.

Према неким тврдњама саграђена јеи пре 1720, још у 17. веку (Фото: Дистрикт)

Саграђена од брвана, најдоступнијег материјала те 1720. године, када је, према изворима, подигнута, смештена је у себи блиском окружењу – шуми. У народу постоји веровање да је својом позицијом омогућавала миран духовни живот, те да је некада давно овде био манастир са много монаха.

Скромност светиње (Фото: Дистрикт)

Протојереј ставрофор Радомир Поповић у публикацији посвећеној Цркви Вазнесења Господњег истиче да ова црква брвнара спада у оне које су добрим делом сачувале свој првобитни изглед и конструкцију, наводећи истраживања, према којима су најстарије цркве брвнаре настале тек током последње две деценије 18, или на самом почетку 19. века.

Дрвени звоник уз храм (Фото: Дистрикт)

А име места у ком је настала није случај. Зидали су је мајстори из Осата (данашња БиХ), у то време упошљавани у Подгорини као врсни градитељи, према договору са становништвом места, које су углавном чинили досељеници легендарног Скадра на Бојани.

„Њена изградња на данашњем месту везује се за сеобу или миграцију једне велике породице од које данас води своје порекло уназад двестотине-тристотине година скоро цело село Скадар. То је породица тројице браће: свештеник Трифун и сељаци Ђерман и Матија“, каже у својој студији протојереј, позивајући се на белешке Цвијићевог ученика, угледног научника Љубе Павловића.

Ни данас ова веза није покидана. Није редак случај да се младе Албанке из околине града Скадра, удају управо у овим просторима.

Међу најстаријим црквама брвнарама је управо ова у Скадру (Фото: Дистрикт)

Сакрална архитектура препознатљива је у оквиру овог комплекса. Дрвени звоник, налази се тик уз храм, да не одступа од целине. Украшена је декорисаним стубовима и изрезбареним вратима са западне стране.

– Оно што је издваја од других цркава сличног типа је шест стубова који се налазе испред улазних врата, као и специфични дуборези на вратима – указују на време из ког црква потиче. Ово је добар одраз народног духа који је у то време преовладавао, јер показује посвећеност, како религији, тако и уметности, упркос тежини времена у коме се живело – каже Милан Петровић, кустос одељења Народног музеја Ваљево у Осечини.

Иконе на дрвеним зидовима (Фото: Дистрикт)

Делила је судбину народа који ју је подигао. Турци су је више пута спаљивали, али су је мештани прилозима увек обнављали. То потврђује и урамљен вез мештанке која донира новац у спомен супруга настрадалог у шуми.

– Од разарања је сачувано неколико старих реликвија – икона Св. Георгије који убија аждају, рад сликара Петра Николајевића Молера, икона Пресвете Богородице, кандило од ливене бронзе – истиче Петровић.

Мество за молитву (Фото: Дистрикт)

Аутентична архитектура примитивног религијског објекта плени својом једноставношћу. И поред вишевековне борбе за очување, одише посебним сјајем.

Прилог цркви (Фото: Дистрикт)

Последњи пут је обновљена 1978. године и налази се под заштитом Завода за заштиту споменика културе из Ваљева.

Из серијала БЛАГО ПОДГОРИНЕ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима