Пре 115 година са радом је почела градска електрична централа на Баиру. Из данас трошне зграде у дну дворишта у Улици Јанка Веселиновића, кренула је једносмерна струја, која је у вечерњим часовима коришћена за улично осветљење, да би се око поноћи, због рентабилне потрошње, светла гасила. Од 1931. године Шабац је по први пут имао електричну струју без прекида.
„За осветљење кућа и улица у Шапцу у прошлом веку коришћене су свеће, а касније и гас, петролеј у лампама. За осветљење улица општина је 1869. године поставила „12 удесних фењера, а од идуће буџетске године завешће још оволики број фењера“. Осим овог, уличног осветљења, у то време сваки кафеџија морао је имати испред своје радње фењер, који је светлио до затварања локала, а у гостионицама са собама за преноћиште фењери су горели целу ноћ. Јавне фењере палио је с првим сумраком општински фењерџија, који је носио лествице, кантицу са гасом и свећу у свом фењеру, којом је палио остале фењере“, наводи се у Подринским новинама из 1905. године.
Посебан проблем био је мрак на путу од Баира до Савског пристаништа. Зато су у шабачким новинама објављивани чести апели фијакериста који су путнике превозили на пристаниште за одлазак бродом у Београд. Једини објекат који је имао властито електрично осветљење још пре 1900. године био је хотел ,,Касина“ у Господар Јевремовој улици. У дну дворишта налазила се парна машина која је покретала генератор електричне струје напона 110 волти. Поред парне машине био је озидан димњак висине око 10 метара чији су остаци остали сачувани до око 1930. године, док је кафана делимично порушена у Првом светском рату.
Постоје сведочења да је прва сијалица у Шапцу засијала у кући доктора Аврама Винавера у некадашњој Артиљеријској, данас Улици Владе Јовановића. Захваљујући познанству са Вилхелмом Рендгеном, зачетником радиологије, приликом досељавања у Шабац из Пољске, Аврам Винавер донео је и први рендгенски апарат јужно од Дунава и Саве, захваљујући чему је Шабац постао први рендгенолошки центар на Балкану. У дворишту породичне куће подигао је и малу електричну централу, коју је користио и за осветељење дома.
О увођењу електричног светла у Шапцу и подизању електричне централе, помишљало се још поодавно. Крајем 1884. године у шабачкој штампи јавњено је „како ће Шабац ускоро добити електрично осветљење“, да је чак и конкурс за тај посао расписан. Одмах затим дошао је предлог „да би требало да се осветле и оба друма што воде на ћумрук и пристаниште, а не као до сада што друм који води из Улице краља Милана није ниједним фењером осветљен“.
Тек је 1908. године на Баиру, у данашњој Улици Јанка Веселиновића, наспрам Добропољске улице, прорадила градска електрична централа. Идуће године, поред централе прорадило је и парно купатило, које је користило топлу воду и пару новоподигнуте централе. Постројење је купљено од будимпештанског Електродруштва Ганц, а машине, заједно са мађарским радницима монтирао је инжењер Рудолф Хохштајн. Цена централе била је 183.112 динара, струјни агрегат производио је 131.000 киловата струје годишње за осветљење, а за погон су се користила дрва.
У прво време осветљаване су главне улице, државна надлештва, и мањи број приватних кућа, а 1912. године донета је одлука да се у Гимназију уведе електрично осветљење.
Пред Први светски рат у Шапцу је било пет електромонтера, што је за једна град био велики број познавалаца овог веома уносног заната у то доба.
Током рата и три непријатељска упада, зграде централе и постројења су скоро потпуно уништене, а разводна мрежа покрадена.
После рата развој осветљења текао је слабо. Годинама је централа радила само у вечерњим часовима, а већ око поноћи би се гасила јер је потрошња била мала и није било исплативо да постројења наставе са радом. Тада су улично осветљење били фењери на гас у многим деловима града, а многе кафеџије су као и пре рата биле дужне да испред своје кафане држе упаљене фењере.
Када је 1928, са куповином нових струјних постројења, било могућности да струје буде непрекидно, мали се број потрошача одлучио за коришћење дневног светла. Готово нико није користио струју за осветљење, а других уређаја на електрични погон на једносмерној струји тада скоро да није било.
Због лоше пословне ситуације, целокупну имовину Електричног друштва из Шапца преузео је 18. марта 1930. године Електро-Макиш а.д. из Београда, који одмах започиње са убацивањем трофазне струје. Ово предузеће најпре је бесплатно уводило трофазне струјомере, а затим је све електро-техничке радове по кућама уводило на једногодишњи кредит. Грађани су плаћали кауцију од 15 динара по сијалици. Рачун је морао бити плаћен до 20. у месецу.
Од 1931. године Шабац је по први пут имао електричну струју без прекида. То је био велики помак и за домаћинства и за привреду. Електро-Макиш, да би мотивисао грађане на коришћење струје, давао је специјалне попусте на што веће коришћење електричних апарата, којих, истини за вољу, у Шапцу није било ни у наредних неколико деценија.
До потпуне стабилизације електричне енергије и њеног коришћења у индустрији долази са општекомуналним уређењем Шапца, изградњом водовода, Фабрике „Зорка“. Управо ова фабрика крајем 1940. године урадила је савремени тротоар од Поп Лукине улице до колоније, осветљен великим сијалицама са живом, што је било прво осветљење ове врсте у Шапцу.
Извор: “Урбанистичко-архитектонско-комунални развој Шапца”, мр Милан Јевтић – Годишњак 17, Међуопштински историјски архив Шабац
