У подгорском селу Осечина постоји јединствен споменик коњу, који сведочи о љубави између ове племените животиње и човека. Ратник из овог краја Владислав Петровић сахранио је коња Ацка и подигао му споменик, желећи тако да му ода почаст јер је са њим учествовао у Балканским ратовима и Првом светском рату.
Обележје се налази на имању породице, поред сеоског пута у Осечини (Фото: Ј. Губелић)
“Владислав Петровић, економ из Осечине, овде сахрани свог коња Ацка којим послужи свог господара цео Балкански и Европски рат” – део је поруке на епитафу којом је Владислав желео да изрази захвалност према коњу, који је био уз њега док је бранио отаџбину.
Натпис сведочи о вези човека и коња (Фото: Ј. Губелић)
Са њим је војевао 8 година. Заједно су прошли оба балканска и Први светски рат, а затим су до 1920. чували границу Краљевине између Словеније и Италије. Ацко је, помажући свом газду у најљућим окршајима, показао све врлине своје врсте.
“Кад Швабе запуцају, коњ легне по земљи. Кад почне митраљез и пушчана ватра не мрда никуд. А кад Швабе престану са пуцањем, он се онда дигне и највећим галопом стигне друге коње”, прича Ранко Петровић, унук Владислава Петровића.
И он је Ацку спасао живот, када му је смрт претила због изнемоглости. Године 1916, после повлачења преко албанских и црногорских планина, српска војска искрцала се на француску обалу, где су француски ветеринари хтели да се реше измучених српских коња. Владислав и његови саборци нису могли да се растану од верних пријатеља.
“Француски лекари хтели су да побију све те коње јер нису били у стању да наставе даље ратовање. Међутим, шта се ту десило – наши јунаци, који су били сентиментално вазани за своје коње, то нису хтели да дозволе, повадили су своје пиштоље, и почели да плачу, тако да су се Французи сажалили на то, обезбедили најбоље лекаре и успели да опораве коње”, објашњава Светозар Гачић, директор ТО Подгорина.
Прича о коњу Ацку и Владиславу легенда је овог места (Фото: Ј. Губелић)
После шет година ратовања, по повратку кући, Владислав је, како прича његов унук Ранко, свог коња, ког је звао братом и другом, водио свугде са собом, на сва славља, а на запрепашћење народа, нису се раздвајали ни под шатрама на вашарима. Толика је била љубав човека и његовог коња.
“Он оседла коња за вашар, среди га, и води га под шатру, а у кеси носи коцке шећера. Он је био радикал, са радикалима седи и пије, а повремено коњу даје шећер. А плаћао је човека, ако се коњ унереди, да почисти”, прича Ранко Петровић.
Препричава се са колена на колено како је однео опкладу мештанину који је његовог коња назвао погрдним именом. Владиславу је било лако да се клади, јер је могао да се поузда у интелигенцију свог љубимца.
“Опклади се са тим човеком, у дукат, да ће коњ од цркве, где је вашар, да дође сам кући и положе другом човеку по дукат. Онда коња изведе из вашара, и пусти га, и коњ сам дође кући пред капију”, каже.
Кад би се коњ разболео, Владислав је презао остале своје коње и одлазио по ветеринаре чак до Лознице, јер је желео да пружи најбоље лечење Ацку. Штедео га је било каквог напора, јахања и тегљења, пешке је ишао, а коња водио поред себе.
Уместо надгробне слике обрис коња (Фото: Ј. Губелић)
Раставила их је смрт животиње. Владислав, ком је то веома тешко пало, желео је да га сахрани на породично гробље да почивају заједно. Та жеља му, међутим, није испуњена.
“Када је коњ угинуо, то је била велика жалост, као да је човек умро. Хтео је да га сахрани доле у породично гробље и да се он сахрани поред коња. Међутим, био је неки поп Зарија, и рекао му – Владиславе, не могу животиње са народом у гробље да се сахрањују.”
Најбољу букву посекао је за сандук, а угинулу животињу извукао санкама на пропланак поред пута у селу Осечина. Цело село дошло је да испрати коња, ког су сви поштовали.
“Доле су прострли сено, чаршав, шареницу и јастук, чарфавом га покрили и друге даске од горе поређали да не падне земља на њега. Тако су га сахранили”, прича унук.
Гробље уређује Ранко, а споменик стоји чврсто, готово један век као јединствен сведок неизмерне љубави човека према коњу.
Текст је настао у оквиру пројекта који је суфинансиран из буџета општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
