Danas ime Branka Ilića većini Šapčana ne znači mnogo, ali kratko i zvonko Vanjka okreće situaciju u korist umetnosti i nezaboravnog prijateljstva. Neduga lična i pesnička biografija šabačkog poete i važnog protagoniste gradske kulturne scene osamdesetih godina prošlog veka stala je u zbirku simboličnog naslova Uzalud nisi, čije je reizdanje, zahvaljujući Vanjkinim prijateljima, nakon dve i po decenije ponovo ugledalo svetlost dana.
Samouki pesnik, koji sebe nije smatrao pesnikom, lumpovao je u pero da opeva ljubav, silu vodilju, ali i da zaboravi sve svoje brige. A bilo ih je mnogo. Rođen u proleće 1951. godine – kao dete bez oca i majke, koja će zbog bolesti biti dugo odsutna – najpre je upoznao samo zimu života. Otud će za sebe umeti da kaže: prepoznaćeš me po jednoj teškoj seti.
– Vanjka je čovek boemske sudbine. Na njegovom licu oslikavao se sav teret života koji mu nije bio nimalo naklonjen. Ipak ljudi su ga sa pažnjom slušali, cenili su njegovu slobodnu misao – kaže pesnikinja i Vanjkina prijateljica Branka Todorović.
Detinjstvo provodi na rubu egzistencije. Kasnije će sa majkom živeti u Pop Lukinoj ulici u skromnoj, ali urednoj kućici, koja će postati mesto okupljanja tadašnje šabačke pesničke avangarde.
– Iako je vrlo skromno živeo, na neki volšeban način umeo je da uvek nađe rešenje. Sjajan prijatelj, od onih ljudi od kojih ništa nisi morao da tražiš. Bio je osoben po stilu, po načinu oblačenja, gestikulaciji. Nosio je šmekersku notu svoje pojave – priča Branka Todorović.
Možda zbog toga ljudi bliski njemu tvrde da je umeo da živi trenutak, da je tražio prostranstva, a često ih je nalazio u kafani uz razgovor, bluz, cigansku muziku i narodnu notu. I Uzalud nisam materijalni je dokaz da pesnik nikada ne živi uzalud.
Nedostatak uslova za nastavak formalnog obrazovanja, nije umanjio njegovu prirodnu radoznalost i želju za saznanjem.
– Imao je veliku biblioteku, puno čitao, voleo filozofiju, izlazio je iz okvira evropske civilizacije, nosio misticizam istočnjačke kulture, ali je istovremeno bio verujući čovek, izraziti pravoslavac. Družio se sa velikim imenima tadašnje pesničke scene – kaže pesnikinja.
U jedan mah školovanje nastavlja u Zagrebu, odakle se vraća sa novim idejama.
– Jedan od razloga zbog čega mu se Zagreb učinio interesantnim je kafana Tingl – Tangl u kojoj je boravio Tin Ujević, gde su se odigravala čuvena jutra poezije. Kada se vratio želeo je da nešto slično napravimo ovde. Tako su nastala jutra poezije u Čiviji – priča ona.
Govorio je: „Ma ne, nisam ja pesnik, samo volim poeziju“. A razmišljao je i ponašao se kao rođeni poeta iz kog je izvirao živ i oštrouman jezik na tragu Branka Miljkovića, pa ne čudi što je u intelektualnim krugovima lako nalazio prijatelje.
– Jednom sam, krenuvši na putovanje, skrenuo kod njega u poljoprivrednu apoteku u Pop Lukinoj, gde je radio, i zamolio me je da mu dam nekoliko informacija u vezi sa Novicom Tadićem, koji je tih dana trebalo da gostuje u Domu omladine. Napišem na papir sve njegove knjige i ispričam mu nekoliko poetičkih karakteristika. Posle desetak dana priča mi da je susret sa Novicom odlično prošao, da ga je čak odveo na ispraćaj u vojsku komšijinog sina pod šator, gde su ostali celu noć, pa ga je ujutru ispratio u Beograd. Meni je bilo nemoguće zamisliti Novicu Tadića, koji je bio osobenjak, povučen, pod šatorom, u nepoznaom gradu, sa nepoznatim čovekom. Međutim, Vanjka je na njega ostavio neverovatan utisak pa su se i sprijateljili – seća se pesnik Tomislav Marinković.
Zahvaljujući harizmi i intelektu Branko Ilić Vanjka okupljao je oko sebe najveća imena srpske poezije osamdesetih godina prošlog veka i tako činio da Šabac na kulturnoj mapi Srbije bude prepoznatljivo mesto.
– Večeri poezije održavane su u Pikovoj Dami – restoranu Dragana Dragojlovića Gize u Miloša Pocerca. Od toga se izrodilo nešto izuzetno lepo i značajno. U Šabac su dolazili pisci, pre svega pesnici Alek Vukadinović, Mika Antić, Radomir Rajković, Brana Petrović – kaže jedan od najbližih Vanjkinih prijatelja Milenko Jelesić i dodaje:
– Sve ih je Vanjka dočekivao u Šapcu, ali važnije je to da je on sedeo i ravnopravno razgovarao sa njima. Čovek koji za svoj razvoj nema materijalni i obrazovni temelj, odjednom sa 25, 30 godina dolazi u poziciju da bude ravnopravan sa poznatim autorima i da satima razgovaraju o životu, umetnosti, poeziji.
Borbu s nitima života izgubio je prerano, 9. avgusta 1993, u svojoj 42. godini. Nakon smrti Vanjkini stihovi mogli su se naći rasuti samo u ponekoj antologiji šabačkih pesnika do prvog i jedinog izdanja njegove poezije, štampanog posthumno 1995. godine.
– Uzalud nisam je prva i jedina njegova zbirka. Nije je smatrao zaokruženom, spremnom za objavljivanje. Čekao je na to, ali nije se desilo. To je bio zajednički projekat svih nas, njegovih prijatelja – objašnjava Jelesić.
Danas je ova zbirka retka pojava u ličnim bibliotekama poštovaoca njegovog lika i dela. Ljudi bliski Vanjki potrudili su se da ne ostane tako.
– Branko Ilić preminuo je pre tridesetak godina – u današnje vreme bi uveliko bio zaboravljen, a neka grupa ljudi se posle toliko vremena odluči da svog prijatelja vrati u literarni svet. Zato sam, sa idejom da dopunimo sliku o njemu kao pesniku, pomislio da napravimo reprint – kaže on.
Moderan dizajn pesničke zbirke Branka Ilića Vanjke, koja u novoj varijanti ima i proširen naziv – Uzalud jesi ili nisi, ima zadatak da novim generacijama predstavi jedan zaboravljeni kulturni fenomen Šapca. U ranoj verziji stihovi, misli, zapisi sakupljani sa raznih papira, kafanskih salveta, knjiga, iz nesređenih fascikli Vanjkine zaostavštine, sabrani su u originalnom obliku u četiri tematsko-motivska ciklusa: Uzalud nisi ili jesi, Glasovi iz podsvesti, Imenovanja, Presvlak duše. Sada je bogatija za ciklus Nadarja – pesme koje su Vanjkini prijatelji pesnici posvetili njemu.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
