Данас име Бранка Илића већини Шапчана не значи много, али кратко и звонко Вањка окреће ситуацију у корист уметности и незаборавног пријатељства. Недуга лична и песничка биографија шабачког поете и важног протагонисте градске културне сцене осамдесетих година прошлог века стала је у збирку симболичног наслова Узалуд ниси, чије је реиздање, захваљујући Вањкиним пријатељима, након две и по деценије поново угледало светлост дана.
Самоуки песник, који себе није сматрао песником, лумповао је у перо да опева љубав, силу водиљу, али и да заборави све своје бриге. А било их је много. Рођен у пролеће 1951. године – као дете без оца и мајке, која ће због болести бити дуго одсутна – најпре је упознао само зиму живота. Отуд ће за себе умети да каже: препознаћеш ме по једној тешкој сети.
– Вањка је човек боемске судбине. На његовом лицу осликавао се сав терет живота који му није био нимало наклоњен. Ипак људи су га са пажњом слушали, ценили су његову слободну мисао – каже песникиња и Вањкина пријатељица Бранка Тодоровић.
Детињство проводи на рубу егзистенције. Касније ће са мајком живети у Поп Лукиној улици у скромној, али уредној кућици, која ће постати место окупљања тадашње шабачке песничке авангарде.
– Иако је врло скромно живео, на неки волшебан начин умео је да увек нађе решење. Сјајан пријатељ, од оних људи од којих ништа ниси морао да тражиш. Био је особен по стилу, по начину облачења, гестикулацији. Носио је шмекерску ноту своје појаве – прича Бранка Тодоровић.
Можда због тога људи блиски њему тврде да је умео да живи тренутак, да је тражио пространства, а често их је налазио у кафани уз разговор, блуз, циганску музику и народну ноту. И Узалуд нисам материјални је доказ да песник никада не живи узалуд.
Недостатак услова за наставак формалног образовања, није умањио његову природну радозналост и жељу за сазнањем.
– Имао је велику библиотеку, пуно читао, волео филозофију, излазио је из оквира европске цивилизације, носио мистицизам источњачке културе, али је истовремено био верујући човек, изразити православац. Дружио се са великим именима тадашње песничке сцене – каже песникиња.
У један мах школовање наставља у Загребу, одакле се враћа са новим идејама.
– Један од разлога због чега му се Загреб учинио интересантним је кафана Тингл – Тангл у којој је боравио Тин Ујевић, где су се одигравала чувена јутра поезије. Када се вратио желео је да нешто слично направимо овде. Тако су настала јутра поезије у Чивији – прича она.
Говорио је: „Ма не, нисам ја песник, само волим поезију“. А размишљао је и понашао се као рођени поета из ког је извирао жив и оштроуман језик на трагу Бранка Миљковића, па не чуди што је у интелектуалним круговима лако налазио пријатеље.
– Једном сам, кренувши на путовање, скренуо код њега у пољопривредну апотеку у Поп Лукиној, где је радио, и замолио ме је да му дам неколико информација у вези са Новицом Тадићем, који је тих дана требало да гостује у Дому омладине. Напишем на папир све његове књиге и испричам му неколико поетичких карактеристика. После десетак дана прича ми да је сусрет са Новицом одлично прошао, да га је чак одвео на испраћај у војску комшијиног сина под шатор, где су остали целу ноћ, па га је ујутру испратио у Београд. Мени је било немогуће замислити Новицу Тадића, који је био особењак, повучен, под шатором, у непознаом граду, са непознатим човеком. Међутим, Вањка је на њега оставио невероватан утисак па су се и спријатељили – сећа се песник Томислав Маринковић.
Захваљујући харизми и интелекту Бранко Илић Вањка окупљао је око себе највећа имена српске поезије осамдесетих година прошлог века и тако чинио да Шабац на културној мапи Србије буде препознатљиво место.
– Вечери поезије одржаване су у Пиковој Дами – ресторану Драгана Драгојловића Гизе у Милоша Поцерца. Од тога се изродило нешто изузетно лепо и значајно. У Шабац су долазили писци, пре свега песници Алек Вукадиновић, Мика Антић, Радомир Рајковић, Брана Петровић – каже један од најближих Вањкиних пријатеља Миленко Јелесић и додаје:
– Све их је Вањка дочекивао у Шапцу, али важније је то да је он седео и равноправно разговарао са њима. Човек који за свој развој нема материјални и образовни темељ, одједном са 25, 30 година долази у позицију да буде равноправан са познатим ауторима и да сатима разговарају о животу, уметности, поезији.
Борбу с нитима живота изгубио је прерано, 9. августа 1993, у својој 42. години. Након смрти Вањкини стихови могли су се наћи расути само у понекој антологији шабачких песника до првог и јединог издања његове поезије, штампаног постхумно 1995. године.
– Узалуд нисам је прва и једина његова збирка. Није је сматрао заокруженом, спремном за објављивање. Чекао је на то, али није се десило. То је био заједнички пројекат свих нас, његових пријатеља – објашњава Јелесић.
Данас је ова збирка ретка појава у личним библиотекама поштоваоца његовог лика и дела. Људи блиски Вањки потрудили су се да не остане тако.
– Бранко Илић преминуо је пре тридесетак година – у данашње време би увелико био заборављен, а нека група људи се после толико времена одлучи да свог пријатеља врати у литерарни свет. Зато сам, са идејом да допунимо слику о њему као песнику, помислио да направимо репринт – каже он.
Модеран дизајн песничке збирке Бранка Илића Вањке, која у новој варијанти има и проширен назив – Узалуд јеси или ниси, има задатак да новим генерацијама представи један заборављени културни феномен Шапца. У раној верзији стихови, мисли, записи сакупљани са разних папира, кафанских салвета, књига, из несређених фасцикли Вањкине заоставштине, сабрани су у оригиналном облику у четири тематско-мотивска циклуса: Узалуд ниси или јеси, Гласови из подсвести, Именовања, Пресвлак душе. Сада је богатија за циклус Надарја – песме које су Вањкини пријатељи песници посветили њему.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
