Šapčanin Pavle Pantelić ima pomalo neobičan hobi. On pravi vodenice, ali ne za prodaju, već za svoju dušu. Za 15 godina napravio je jedanaest vodenica, a ovaj hobi započeo je kada se penzionisao. Smatra da je vodenica zaslužila spomenik, jer da je nije bilo, ne bismo imali šta da jedemo, pa je zato doneo odluku da joj se oduži.
Izgradio jedanaest vodenica u svom dvorištu (Foto: J. Gubelić)
Dok se vodenični točak okreće, domaćin dodaje džakove, vodeničar čeka da se samelje žito, a pas Žuća posmatra kako radnici regulišu nivo vode. Ispred su zaprežna kola i konji, domaćica koja čeka brašno, domaćin koji pomaže da se hleb za porodicu obezbedi.
Čobanin ispred vodenice (Foto: J. Gubelić)
Baš takvu sliku iz detinjstva nosio je u duši Pavle Pantelić a onda je rešio da je ovekoveči.
“Ovo što ovde vidite sve je onako kao što sam zapamtio kada sam kao dečak sa mojim stricem Milutinom odlazio u vodenice u Donjoj Sipulji, na reci Cernici, gde sam rođen. Ne mogu vam opisati kako sam se radovao odlasku u vodenicu, slušati njen zvuk i spavati u njoj dok meljava ne bude gotova. Taj zvuk vode koja „tera“ vodenični kamen, čeketalo koje uspavljuje bolje od svake uspavanke i najumornijeg čoveka, zvuci su koje pamtim čitav život. Ja sam to zapamtio a sada taj zvuk slušam svako jutro. Ja čim ustanem, uključim vodenice i one rade, a ja uživam”, objašnjava svoju opčinjenost vodenicama Pavle Pantelić.
Detalj iz vodenice (Foto: J. Gubelić)
Sve ono čemu se kao dečak divio, stvorio je sopstvenim rukama. Zapamtio je kako se ispred vodenice utovara brašno dok drvoseča priprema drva za ogrev, a komšija, baš tu, gde je nejlepše zeleno šiblje čuva stado. Sve likove i njihovu radnju dočarao je besprekorno.
“Svaki detalj je dočaran. Tu su ljudi koji su dolazili u vodenicu, pa žene. Unutra ima krevet gde obično spava vodeničar. Poslednji put sam bio u vodenici pre 15 godina, ali sve sam zapamtio kao da sam u njoj bio juče. Godinama sam ih sanjao i maštao kako da ih „oživim“. Verujte mi da je bilo noći kada sam se budio u tri sata i radio – kaže Pavle, nekada vrsni zavarivač u Zorkinoj fabrici „Oprema“.
Svaka je originalna (Foto: J. Gubelić)
Tu su i merdevine uz koje se seljak penje sa džakom da napuni koš, sito za sejanje brašna, kreveti u mlinarevoj sobi, sto za sedenje i ognjište. Prozori i ukrašena vrata identični onim u prirodi. Krov od cigle i ćeramide, a na vrhu rodino gnezdo.
Pomoćni radnici koji regulišu protok vode (Foto: J. Gubelić)
Da ostvari dvoj san, čekao je do penzije, 2003. godine a onda je koristeći zanat vrsnog varioca počeo da stvara. Sada uziva u njihovom šumu, koji je, kaže, lepši od Nijagarinih vodopada. Taj zvuk vraća ga u detinjstvo kad god poželi.
Domaćin sa džakom žita (Foto. J. Gubelić)
Danas njegovo dvorište krasi 11 vodenica. Njegovom delu dive se svi koji su imali prilike da zavire u dvorište.
“Ljudi kad ovo vide, ne mogu da veruju. Svi samo ponavljaju da je to čudo. Skoro mi je bio jedan umetnik i toliko je bio oduševljen da mi je rekao da tako nešto nikad nije video u životu. Mnogi su želeli da ih kupe, ali ja nikada nijednu nisam želeo da prodam. Sve na njima je od kamena i drveta. Jedino što mogu da kupim su pumpe i figurice, koje presvlačim kožom”, priča.
Kola za utovar džakova sa brašnom (Foto: J. Gubelić)
Svaka je unikatana, rukovođena maštom stvaraoca. Tri meseca mu je trebalo da napravi prvu, a najveću i najraskošniju radio je čak 15 meseci. Za nju je samo materijal platio 1.000 evra. Svaka je imala kupca, ali nijednu nije prodao, jer za Pavla ove vodenice nemaju cenu.
