Шапчанин Павле Пантелић има помало необичан хоби. Он прави воденице, али не за продају, већ за своју душу. За 15 година направио је једанаест воденица, а овај хоби започео је када се пензионисао. Сматра да је воденица заслужила споменик, јер да је није било, не бисмо имали шта да једемо, па је зато донео одлуку да јој се одужи.
Изградио једанаест воденица у свом дворишту (Фото: Ј. Губелић)
Док се воденични точак окреће, домаћин додаје џакове, воденичар чека да се самеље жито, а пас Жућа посматра како радници регулишу ниво воде. Испред су запрежна кола и коњи, домаћица која чека брашно, домаћин који помаже да се хлеб за породицу обезбеди.
Чобанин испред воденице (Фото: Ј. Губелић)
Баш такву слику из детињства носио је у души Павле Пантелић а онда је решио да је овековечи.
“Ово што овде видите све је онако као што сам запамтио када сам као дечак са мојим стрицем Милутином одлазио у воденице у Доњој Сипуљи, на реци Церници, где сам рођен. Не могу вам описати како сам се радовао одласку у воденицу, слушати њен звук и спавати у њој док мељава не буде готова. Тај звук воде која „тера“ воденични камен, чекетало које успављује боље од сваке успаванке и најуморнијег човека, звуци су које памтим читав живот. Ја сам то запамтио а сада тај звук слушам свако јутро. Ја чим устанем, укључим воденице и оне раде, а ја уживам”, објашњава своју опчињеност воденицама Павле Пантелић.
Детаљ из воденице (Фото: Ј. Губелић)
Све оно чему се као дечак дивио, створио је сопственим рукама. Запамтио је како се испред воденице утовара брашно док дрвосеча припрема дрва за огрев, а комшија, баш ту, где је нејлепше зелено шибље чува стадо. Све ликове и њихову радњу дочарао је беспрекорно.
“Сваки детаљ је дочаран. Ту су људи који су долазили у воденицу, па жене. Унутра има кревет где обично спава воденичар. Последњи пут сам био у воденици пре 15 година, али све сам запамтио као да сам у њој био јуче. Годинама сам их сањао и маштао како да их „оживим“. Верујте ми да је било ноћи када сам се будио у три сата и радио – каже Павле, некада врсни заваривач у Зоркиној фабрици „Опрема“.
Свака је оригинална (Фото: Ј. Губелић)
Ту су и мердевине уз које се сељак пење са џаком да напуни кош, сито за сејање брашна, кревети у млинаревој соби, сто за седење и огњиште. Прозори и украшена врата идентични оним у природи. Кров од цигле и ћерамиде, а на врху родино гнездо.
Помоћни радници који регулишу проток воде (Фото: Ј. Губелић)
Да оствари двој сан, чекао је до пензије, 2003. године а онда је користећи занат врсног вариоца почео да ствара. Сада узива у њиховом шуму, који је, каже, лепши од Нијагариних водопада. Тај звук враћа га у детињство кад год пожели.
Домаћин са џаком жита (Фото. Ј. Губелић)
Данас његово двориште краси 11 воденица. Његовом делу диве се сви који су имали прилике да завире у двориште.
“Људи кад ово виде, не могу да верују. Сви само понављају да је то чудо. Скоро ми је био један уметник и толико је био одушевљен да ми је рекао да тако нешто никад није видео у животу. Многи су желели да их купе, али ја никада ниједну нисам желео да продам. Све на њима је од камена и дрвета. Једино што могу да купим су пумпе и фигурице, које пресвлачим кожом”, прича.
Кола за утовар џакова са брашном (Фото: Ј. Губелић)
Свака је уникатана, руковођена маштом ствараоца. Три месеца му је требало да направи прву, а највећу и најраскошнију радио је чак 15 месеци. За њу је само материјал платио 1.000 евра. Свака је имала купца, али ниједну није продао, јер за Павла ове воденице немају цену.
