Звук воденичког камена уз који је провео детињство у Горњој Сипуљи, недалеко од славне планине Цер, Павла Пантелића Пају подстакао је да на јединствен начин сачува сећање. Пуних 20 година он прави макете воденица различитих димензија и детаља, међу којима највећа има два метра. Жубор воде и слике старих поточара потпуно су идентичне оним из Пајине младости.
– Пустимо их да раде и супруга и ја пијемо кафу. Звук веће надјача звук мање јер је много бучнија – показује своје воденичко благо Павле Пантелић.
А тек кад укључи све, осећа се као да је тик уз водопад. Жубор реке, звук чекетала и воденичног камена Паји су у крви, па се због те љубави посветио прављењу мини воденица. Када се пензионисао у шабачкој Зорки као врстан заваривач, вратио је сећање на детињство, проведено у Поцерини и почео да ствара права уметничка чуда.
– Године 2003. сам почео да радим прву воденицу. Осам година ефективног рада уложио сам у 11 воденица. Напољу се налази 9, у тераси једна и једна је у кући. Мукотрпан рад, верујте, али кад човек воли, кад зна шта хоће, онда је ту све речено – описује свој необични хоби.
Или боље речено – урађено. Звук воденице који је запамтио још као дечак на реци Церници у Горњој Сипуљи и живе слике које су промицале испред њега, сада је пренео у своје двориште.
– Свака воденица је доведена до савршенства. Овако како видите овде, таква је и у природи, још су можда и лепше. Свака има коња, запрегу, пса, пецаче, млинаре, притоку, Свака је урађена да ради наредних сто година. Ту нема шта да се поквари – поносан је Паја на свој дугогодишњи труд.
Кад укључи водене пумпе, вода зажубори и покрене воденични камен. Сељани који су у запрези дотерали жито на мељаву чекају испред у амбијенту какав је творац сам измаштао.
– Прво се уради постоље, па се ради корито, онда дође надградња. Следеће се ради воденица комплетна са турбинама. Ово је, на пример, комбинована поточара и лопатара. Желео сам да покажем како се некад млело на Сави, Дрини, Морави. Лопатаре су биле огромне, али су много споро млеле у односу на поточаре које су много брже и јаче. Оне су се градиле на планинским рекама и потоцима – објашњава овај заљубљеник у свој ручни рад.
Њихов изглед и причу упио је још као дечак, а онда је почео да ствара своја уметничка дела. Сваки сегмент разрађен је до детаља, а ликови као да су живи. У соби за млинара стали су сламарица и поњава, сто, столица и фењер да осветли простор. Около самоникло растиње баш какво је ницало око воденица.
– Онај чији је ред да меље долазио је са воловима, коњима, шта има као превозно средство, довлачи пшеницу или кукуруз, и ако је воденица слободна, уђе унутра, заспе кошеве, пусти воденицу са ради и онда настаје мељаја. Најважнији део је чекетало, без тога не може да се меље – појашњава механизам млевења.
Материјал је набављао из различитих делова Србије. Одлазио на бувљак сваког петка да пронађе оно што је пре тога измаштао, а онда би сатима дељао, варио, шио, лепио, склапао.
– Шупљикасти камен је са планине Повлен код Ваљева. То је најлепши и најскупљи камен који се скида са површине водопада и продаје. Сваки милиметар урађен је мојом руком – каже Павле.
Свака Пајина воденица је уникатна. Различите су димензије, амбијент, принцип рада, детаљи али је функција свих иста.
– Дугачка 2,5 метра, широка 90 центиметара, можда и метар. Рађена је 14 месеци. Неки делови су рађени у стану, неки напољу и сви су уникатни – показује једну од најдражих.
Идеја је била да свако ко дође, види и доживи стара времена, живот у воденицама и око њих, па је тако дочарао и како су се некада, у недостаку савремених машина секла дрва.
– Овај долап покреће водопад на реци Сопотници код Пријепоља, и покреће циркулар који сече дрва, као дете сам то видео и приказао за шта се све користила снага воде.
А тек кад се уђе у његову собу, ту од детаља застаје дах. Осим воденица, собу је испунило на хиљаде сувенира, играчака, украса.
– Нема шта нема, од воденица, до предмета из Вијетнама, Кине и Бангладеша. Мала воденица на зиду се ујутру пали да одради свој део посла док пијемо кафу супруга и ја. За мене ово је живот, породица, богатство. Тако живим, тако ми је лепо. Играчке су моја љубав – искрен је он.
А реакције посетилаца баш такве, од запрепашћења до одушевљења.
– Долазио је један Американац, електроинжењер од 82 године и рекао ми је да у свом животу није видео толико богатство на једном месту. На западу би ово коштало читаво богатство, тако ми је рекао – прича.
Том богатству овог лета додаје још једно и каже да ту ставља тачку, јер сада је време да се сасвим посвети уживању у њиховој чаролији.
– Последња воденица коју радим биће најлепша и најатрактивнија – замишљене куће у планини и правим ограду око куће. Потребно је много знања и занимања, маште до неба, воље, живаца, труда, без тога нема ништа – закључује овај самоуки мајстор.
Зато су јединствене и за Пају немају цену.
